"Сјећања" Борислава Ђурђевића (20): Посљедице смјене Бранка Ђерића

Борислав Ђурђевић 19.08.2025 06:25

Фото: "Сјећања" Борислава Ђурђевића (20): Посљедице смјене Бранка Ђерића

Однос Војске и цивилних власти у ратним условима, или у условима непосредне ратне опасности, што је била законска формулација стања током читавог рата, искључивши пар спорадичних проглашавања ратног стања на дијеловима територије, обично је био коректан, али неријетко тежак и турбулентан.

Министри и посланици често су имали проблем кризе ауторитета па и стручних знања свога посла, па су исказивали велики страх да ће Војска преузети власт, са чиме би они остали празних шака. Били су љубоморни на огромну харизму коју је, посебно генерал Младић, имао код војника и у народу. Вјероватно је тај страх био понајвећи разлог што никада није проглашено ратно стање, а које би умногоме омогућило ефикаснију борбу на фронту. Са друге стране, Штаб и Војска уопште никада нису ни помишљали на такво нешто, јер су знали да би сваки корак у правцу насилног преузимања власти или војног пуча о коме су плашљиво говорили министри и посланици, значио крај Републике Српске, постали бисмо обична герила. Официри су само понекад оштро притискали носиоце власти да се не играју државе, већ да раде свој посао, а ови то схватали наопако.

Штабу је било важно да држава ради свој посао, да води рат како би Војска могла радити свој дио посла у том рату - водити оружану борбу.

"Јалијаши"

У почетку имали смо изузетног човјека на челу Владе, професора Бранка Ђерића. Већ првих мјесеци постало је јасно да ће он са својим принципима веома тешко издржати дуго. Професор Ђерић је био човјек са веома високим моралним и професионалним стандардима и то исто је захтијевао и од својих сарадника, које, нажалост, није могао сам да бира. "Вукао" је свој мандат цијелу '92. годину, настојећи да устроји државу са свим њеним атрибутима и да расположиве ресурсе стави у функцију борбе и опстанка. Али није ишло. Многи, који су постали значајни у том новом апарату су Републику Српску схватили као своју пролазну станицу за богаћење и сигурно гнијездо гдје их нико неће узнемиравати док преузимају народну имовину. Такви су држали кључна министарства.

Почетком '93. одржана је Скупштина Републике Српске у Зворнику. Био сам тамо и изблиза гледао велику борбу, са једне стране премијера Ђерића да се избори за изградњу нормалног друштва у коме неће царовати криминалци и криминал, већ ред и закони. Са друге стране лобирање по ходницима противника реда и закона. Побиједише ови други. Ђерић је поднио оставку, а "јалијаши" који су се докопали власти, задовољни да су га се отарасили, срећни. Била је то њихова велика побједа и велики пораз Републике Српске. Да се то није десило 20. јануара '93, све би вјероватно изгледало другачије. Многе ствари у рату, а посебно након рата, би биле боље и здравије. Није дуго издржао ни његов насљедник професор Владо Лукић. На исте проблеме је наишао као и Ђерић па се није на том мјесту задржао ни цијелу годину. Тада су се посланици, прихватајући Ђерићеву оставку, опредијелили за Републику Српску какву је мало ко желио. На путу онима који су је тада преузели да је тотално униште препрека је била само Војска и харизма генерала Младића те других официра који су водили Војску. Много пута су "бушили" то јединство, покушавали да смијене, или цијели Штаб или поједине генерале, покушавали су да умјесто Младића нађу генерала који би био спреман да заузме његово мјесто, али нису нашли нити једног јединог саговорника о тој теми.

Развили су огроман, милионски, шверц са непријатељем од чега држава није имала никакве вајде, и то стратегијском робом! Шлепери брашна, шећера, кафе, цигара су путовали преко линије фронта, а плаћало се маркама згужваним у пластичне вреће налик онима у које се паковало вјештачко ђубриво. То нико није ни бројао, трговало се на повјерење. Камион брашна за три вреће згужваних марака! Један министар је у својој општини изградио и посебан пут којим се одвијао шверц, а у општини нико није смио купити ништа ако није из министрових магацина, чак ни потрепштине за свадбу! На путу тоталне криминализације друштва једино се испријечила војска и један број предсједника општина који су имали свијест шта је држава и који је њен посао. Вођа таквих је био човјек чврстог карактера Предраг Радић, градоначелник Бањалуке. Почело се чак и писати о том шверцерају уз све притиске на новинаре и медије.

У Бијељини сам подстицао оснивање независног листа "Екстра магазин" кога је покренуо мој потчињени Јовица Јоле Петковић, новинар, који се налазио у нашем Информативном центру Источнобосанског корпуса. О свему је писао бритко, посебно о криминалу и шверцу, а једном приликом на мене је лично, у Бијељини, у команди Корпуса, гдје сам се затекао, због тог "опозиционог" гласила осуо паљбу и сам предсједник Радован Караџић:

"Уредниче, на лицу мјеста Вас смјењујем као Врховни командант!"

"Господине предсједниче, разумијем, али то треба да саопштите генералу Младићу, а он или генерал Гверо мени, такве су процедуре!", кажем му.

Наравно, генерали ме нису дали. Недуго потом зове ме генерал Здравко Толимир.

"Боро, како си кувао, тако и кусај. Нисмо те дали на Врховној команди, формирана је комисија која треба да утврди колики је шверц са непријатељем и да га спријечи".

Питам Тошу ко је у комисији.

"Богдан Суботић, шеф војног кабинета предсједника Републике и Петра Марковић, министарка финансија. Ти ћеш ићи са њима. Генерал Гверо већ зна за то, спреми се".

И стварно већ сутрадан бануше Петра и Суботић и ја са њима у џип и према "командном мјесту" Комисије у хотел "Кардијал" у Теслићу. Прво станемо у фабрици "Везионица" у Зворнику. Директор Јаков приредио добар доручак и кесе поклона. Ја се захвалим на поклонима и одбијем. Потом, полако одгегамо до Брчког, па у фабрику меса "Бимекс" гдје нас дочека са ручком директор Стако Стакић. На поласку, суве шунке и друге ђаконије као поклони, ја опет одбијем и учтиво се захвалим. Суботић ми је успут дао неке материјале које је припремила и војска и дијелом МУП. Набројане су све тачке шверца и процјена његовог новчаног обима. Од Бораца на Борачком језеру у Херцеговини које је држао извјесни локални командант Боро Антељ, преко Сарајева гдје је обим шверца процијењен на преко 150 милиона марака, преко Шековића, Мајевице, Пелагићева, Модриче, Тешња, Вучје планине до Гламоча. Саберем преко пет стотина милиона марака! За то вријеме огроман новац. Суботић, а и Петра су били часни људи. Суботић је био члан СДС-а што је некима сметало, јер није природно да су официри страначки опредијељени, и зато је имао страначку дужност. Мени то није сметало, важнија ми је била његова особина да није корумпиран и да је частан. Када сам проучио материјале, закључим да је бесмислено да и ја и Комисија будемо фикуси у послу осуђеном на неуспјех и да можда успут изгубимо главе. То није требало да ради једна комисија, већ цијели систем. Слање те комисије "на терен" била је само финта да се сав бизнис шверца врати у неколико руку. Наиме, на том терену који је изабран за сједиште, борци су побркали ствари: Присилили су велике државне шверцере да трговина иде преко њих, а Комисија је требало да ствари врати у "нормалу". Не, у томе нисам хтио да учествујем. У мјесту Шешлије, прије Добоја, кажем возачу да стане, узмем своје ствари и позовем Суботића напоље и кажем му: "Богдане, ја овдје излазим, ово нема шанси на успјех. Чувај се да те не убију, велики је улог. Када дођеш до хотела, више не улази у овај ауто, а ја одох".

Био је запрепаштен. "Добро, мени су рекли да идеш са нама, али ниси члан Комисије, па одлучи сам како ћеш".

Црни период

Некако се одатле пребацим до Добоја, до мајора Станковића, и јавим се генералу Гвери шта сам направио. Ту вече слушамо вијести и јављају успостављена Комисија за спречавање шверца са Богданом Суботићем на челу. Сљедеће јутро ударна вијест да је Суботићев ауто, за опомену, у току ноћи одлетио у ваздух! Истовремено и вијест да је Суботић суспендовао једног члана Комисије који је био придодат од Министарства унутрашњих послова. Наравно да Комисија уз велики отпор из самог система није имала никаквих шанси.

Био је то најцрњи период Републике Српске коју су сачували само борци на фронту. Било је још мјеста гдје су борци отимали ту робу државним шверцерима и они је продавали, и тако прехрањивали породице. Умјесто великих лопова полиција је њих почела хватати, на шта сам ја и јавно реаговао. Ако тај новац већ долази, боље да га узму борци него лопови.

И сада замислите кога и какву државу смо добили, односно изгубили, 20. јануара '93, када су отјерали професора Бранка Ђерића. За мене је смјењивање Бранка Ђерића најважнији ратни унутрашњополитички догађај који је имао утицаја на све, од привреде до фронта па и до будућности Републике. Само преданошћу бораца, њихових старјешина и помоћи коју нам је давала Србија, нисмо у општем грабежу и пљачки потонули и доживјели најгору судбину.