"Сјећања" Борислава Ђурђевића (8): Долазак у Сарајево и тајни "штаб за подршку"

Борислав Ђурђевић 05.08.2025 06:55

Фото: "Сјећања" Борислава Ђурђевића (8): Долазак у Сарајево и тајни "штаб за подршку"

На мој рођендан, првог децембра 1991, изашли смо из Загреба. Тиме су угашени команда и Пета војна област која се фузионисала са Седмом облашћу из Сарајева у Другу војну област која је у својој зони одговорности имала све територије западно од Дрине и Дунава, осим Барање и Источне Славоније, а које су биле у зони одговорности Прве армије из Београда.

Приликом изласка, према постигнутом договору са хрватском страном, нисмо имали никаквих проблема. Између осталог, није било никаквих ограничења око наоружања и опреме, осим да се кроз територију под контролом Хрвата путује у маршевском поретку, а ја сам још инсистирао да поведемо и све рањенике из Војне болнице што сам их раније довезао хеликоптером са Папука, а који су способни за такво путовање. Транспортом од Загреба преко Карловца, Плитвица и Путем Авноја до Сарајева командовао је генерал Милићевић, Херцеговац, начелник позадине, о чијим способностима генерал Рашета није имао претјерано високо мишљење, па сам и ја био помало скептичан - шта ако нападну колону и прекрше договор? Срећом, све се добро завршило, а Милићевић се експресно касније обрео у Београду уз вајкајуће образложење да он није генерал за рат. А за шта је друго?

Преноћили смо на Плитвицама. Температура је била добрано испод нуле, али након толико мјесеци блокада први дан на слободној територији никаква хладноћа није могла покварити. Нашао сам двије-три боце вина и са пријатељима смо наздравили мом рођендану. Ујутро сам имао најљепше умивање у животу: изађем из хотела испред и видим чесму из које капље вода и чини се капљице се мрзну у ваздуху, на путу до земље. Тим леденим капљицама сам се пола сата умивао, а да ниједног момента нисам морао да мислим да сам некоме мета! Тај осјећај слободе и уживања у њој тешко се може ријечима дочарати.

Стиже Кукањац

У Сарајеву смо смјештени на Бистрику, у Команди. Моја канцеларија је била преко пута некадашњег Поћoрековог кабинета из Великог рата, а прозор ми је наткрилила бистричка џамија. У Поћореков кабинет је смјештен генерал Милан Аксентијевић, који је постављен и овдје за помоћника команданта Армије за морал. Преко пута је био кабинет команданта Армије, а испрва, неко вријеме, ту дужност је вршио генерал Живота Аврамовић - Ледени, који се у моменту нашег доласка налазио на истуреном командном мјесту, тада већ бивше Пете армије у Слуњу. Важио је за оштрог и одлучног официра кога су се плашили и потчињени и непријатељи. Али стварност је била другачија. Када је примио дужност команданта Пете армије од генерала Конрада Колшека одмах се изоловао на Слуњу гдје је извукао оперативни дио команде Армије и у сваком моменту, па чак и када иде на ручак, имао је јако обезбјеђење око себе, неку врсту тјелесне гарде. Са том свитом појавио се и у Сарајеву, одакле је послије дан-два продужио за Београд, док је команду преузео генерал-пуковник Милутин Кукањац који је претходно, веома успјешно и беспријекорно, извршио евакуацију Треће армије из Македоније. Од Аврамовићевих кадрова остао је генерал Добрашин Прашчевић, Црногорац, на мјесту начелника штаба Армије кога је касније, мислим средином априла, замијенио генерал-потпуковник Бранко Станковић, Фочак, можда и најнеспособнији генерал кога сам икада срео, ако не и једини официр, уз оне у Београду, којему је требало да се суди за нечињење у каснијем случају "Добровољачка".

Кукањац је брзо организовао команду и успјешно извршио спајање дотадашње двије армијске области у једну. У нашем одјељењу затекао сам неколико старјешина на челу са Вехбијом Карићем, потпуковником Комненом Жарковићем и још неке, а придружили су нам се и два официра Хрвата, који су се са нама повукли из Хрватске - мајор Јосип Новак, частан човјек и официр, и предузимљиви потпуковник Фрањо Патачко, искрени Југословен, обојица одани заклетви коју су положили. Према њима поједини у одјељењу и у команди уопште показивали су извјесне резерве, скоро сви осим мене и Аксентијевића, док им се Вехбија Карић покушавао приближити и привући их у "свој круг", али колико сам примијетио, није успијевао. Свјесни су они били тога, па смо их прећутно мање јавно експонирали како би заштитили њихов интегритет. Било је ту и неколико старјешина који су са нама дошли из Загреба, а посебно ми је био драг пуковник правне службе Шаћир Комад, Сточанин, веома образован човјек. Баш смо се били спријатељили још у Загребу. Затим, Живко Дошен, потпуковник, крајишка људина и поборник лагодног живота.

У каснијој фази придружила нам се и екипа из листа "Народна армија", капетан Миладин Петровић и потпуковник Никола Остојић, добричина, али чудна биљка - проучавао је теорије завјера, парасвијет и разна чудеса, а у томе је имао старије сараднике у ЈНА у пуковнику Светозару Радишићу који је о томе написао сијасет књига, као и у потоњем хрватском адмиралу Лоши, који замало није остао у Београду јер га у тој фази није занимала припадност нацији већ само езотерија, али случајно се вратио у Загреб, убиједио их у своје "чисто хрватство" и "подвиге" које је изводио у "мрском" му Београду и догурао до начелника генералштаба Хрватске војске, проглашавајући себе титулом стратега!

Прије њих из редакције "Народне армије" код мене је боравила и Биљана Ђурђевић, иста она храбра Биља која је успјела да дође до мене за вријеме словеначког рата у Птују. Много пута сам се увјерио да је била и најхрабрија у армијској редакцији и за њу није било задатка од чијег извршења је могао да је одврати страх. Уз докторицу Весну Кришић из Загреба, она је моја највећа хероина тога времена, а са којом сам остао велики и искрени пријатељ. Помагала ми је у команди око много ствари, посебно у разговорима са људима из (тајног) штаба за нашу подршку састављеног од многих јавних личности, муслимана и Хрвата. Мислим да и дан-данас чува снимак једног веома значајног човјека из свијета културе из Сарајева који није Србин, а инсистирао је да за историју снимимо његов став и глас:

"Нека је Југославија, па и Радованова, као филџан, ја ћу за њу гинути!"

Када је у питању тај штаб, највећим дијелом остао нам је лојалан и током цијелог рата, али примирен у Сарајеву, уз повремене услуге. Некима, за које је пријетило да буду "проваљени" од муслимана, или изнутра, савјетовали смо да повремено дају радикалне изјаве, а некима смо измишљали добермане и кућне логоре да их спасимо. Један познати пјевач дуго се у рату држао по страни, да би га послије претрпљеног батинања негдје вани (знам и гдје и када, али не бих, његове безбједности ради, да му откривам идентитет) и натјерали да сними "родољубиву" пјесму. Тај штаб је у рату асистирао код једне наше суптилне операције која је изазвала потресе у муслиманском врху, али о томе касније.

Новинари

Аксентијевић се по старој навици углавном ослањао на мене кад год би се радило о рјешавању нечег компликованијег, а остале старјешине је задуживао по секторским задацима. Осјећао сам да је на то био љубоморан пуковник Вехбија Карић, који је очигледно претендовао на Аксентијевићево мјесто, па сам га два пута истурио да држи прес, да га мало смирим, а истовремено и компромитујем код његових који су га очекивали на другој страни. Мој посао је био комуникација са новинарима, припрема јавних обраћања и анализа медијског простора, а неријетко и јавно оглашавање.

У команди је стално боравило више новинарских екипа, посебно из Београда. Најредовнија је била Љиљана Булатовић, велики мајстор писане ријечи, ерудита и бескомпромисни патриота, затим Милијана Балетић из ТВ Нови Сад, одважна попут Љиље, само много тврђа и резолутнија, што би и мене понекад иритирало, јер нисам био присталица таквог рјечника у информативним гласилима. Ђуро Козар је био класично пискарало из оног система који је пратио активности ЈНА у Сарајеву и годинама писао славопојке. Једно вријеме смо заједно, код Ранка Павловића, сарађивали у бањалучком "Гласу", с тим да се мој простор тамо сваке суботе повећавао, а Ђурин смањивао. Видио сам да му је било тешко, а и жалио ми се да га у редакцији "Ослобођења" тјерају да окрене ћурак наопако. Добри мој Ђуро дуго је трпио, али када окрену ћурак на другу страну баш га окрену да га више нисам могао препознати! Из Радио Сарајева најчешћи "дежурни новинар" у команди је био Зоран Капетановић, чувен по оном суфлирању одговора слушатељки на питање ко је гостујућа тајанствена личност у контакт-емисији којим је својевремено засмијавао цијелу Југославију. Он се углавном мувао око Вехбије Карића. Сервилност према њему исказивао је једном причом, а према мени другом. Нисам то волио и једном га упитах:

"Зока, ко ти је превео име на српски? Мени љепше звучи да си Сабахудин."

Насмијали смо се сви и тако он поста Сабахудин, што и јесте био. Биле су ту и екипе Танјуга, "Новости" и друге, а повремено су навраћали и страни дописници, као и многи важни људи из свијета културе и науке који су дјеловали кроз тајни штаб за подршку.

Претходни наставци:

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (1): Како је у Цељу договорен рат

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (2): Опкољени у Птују

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (3): Одлазак из Словеније

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (4): Ни метак нисмо оставили у Загребу

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (5): Лет на Папук под кишом метака