"Сјећања" Борислава Ђурђевића (18): Који генерал је најбољи?

Борислав Ђурђевић 16.08.2025 08:09

Фото: "Сјећања" Борислава Ђурђевића (18): Који генерал је најбољи?

Једно поподне у Црној Ријеци велики шаховски окршај два Калиновичана - Младића и мог инжењера из редакције Лазе Сикимића. Лазо, реално јачи и стално намјешта реми, а ми са стране навијамо и кибицујемо. Кажем Лази: "Лазо, немој тако, ако си јачи мораш побиједити". Младић диже поглед према мени, а утом ће стари пуковник Симовић, шеф грађевине у Војсци: "Лазо, удри га, мислиће да је паметан па ће нас одвести у пизду материну!" Насмијасмо се, али не баш сви. Младићу то бјеше симпатично па баци поглед на све стране: "Сада да видим ко није смио да се насмије тај би ме издао, а то су они који ми говоре "браво шефе" и када гријешим!

Симпатично поподне се заврши и ми се разиђосмо. Навече, негдје око седам зове ме Рајко Бандука, Младићев секретар, да одмах дођем код генерала јер му требам.

Спремим се, сједнем у ауто и код њега у "Вилу". Чим сам дошао, понуди ме да сједнем, а он лежи на тросједу. Одмах примијетим да нема Рајка, само госпођа Боса, његова супруга. Боса нам направи кафу, донесе бокал воде и двије чаше. И остави нас саме.

"Слушај, шефе, ја имам повјерење у тебе јер ми мало ко искрено смије рећи да гријешим. Ти си увијек директан. То ми много значи. Многи долазе овдје и причају ми бајке о мени, као да ја не знам ко сам. Признајем, некада ми и то паше, јер ме забавља и одмара, али када је озбиљна ствар њих не слушам. Ти си био са свим генералима у овом рату и сви те хвале да знаш свој посао, али и да си чврст. Првих дана Главног штаба су ми скренули пажњу на тебе. Ја знам да све памтиш и да ћеш некада о свима нама писати и да ће то што напишеш бити истина о нама. Ја сам сада радознао", настави Младић свој дуги увод, "гдје сам ја на твојој љествици генерала?"

"У ком смислу мислите?" Упитах

"Ко је од нас најбољи, да ми поређаш па да знам гдје да се коригујем."

"Шефе, не могу ја дати ту оцјену јер нисам компетентан. Тачно је да сам стално био у врху и близу, и користио сам сваки моменат да на моје претпостављене утичем да доносе боље одлуке јер ми је то био посао. Али да дајем оцјене и градације које тражите, не могу и нећу. Могу евентуално ко је бољи карактер, али пошто је то дио моје интиме, ни то вам нећу саопштити."

Тестирање

Ућута, па пребаци тему на грчку филозофију и на тој теми остадосмо скоро два сата. Па на војну историју, па рашчланисмо Битку за Москву и зашто Жуков жртвује на јужном крилу цијелу армију и зашто у Стаљинград доводи генерала Чујкова са Далеког истока који до тада није осјетио горчину пораза.

Већ је била пребацила поноћ. Закључим да је све теме брижљиво планирао да их прође са мном и да је на основу тих историјских примјера, преко мојих реакција желио да тестира себе па и да нађе себе у тим примјерима.

Негдје послије два сата, Боса донесе још једну кафу и она оде на починак, а он се врати на почетну тему да му рангирам генерале. Свађасмо се добра два сата, па богами и гласно, али ја не пристадох, јер би од мене заиста било безобразно да то урадим. Могао сам једноставно као што је то већина чинила: "Шефе, ви сте најбољи", али то не би било коректно. Након дуго ломљења, негдје пред зору, и његовог инсистирања да сам ја у стању да то коректно урадим, а он да се коригује у односу на мој став, пристадох:

"Ако рангирам, онда је први на листи Андрија Рашета, он је најстабилнији, резолутан и аналитичан у доношењу одлука, велики патриота и веома свјестан посљедица сваке своје одлуке. Зна да осјети предност и да је користи. За то мјесто га препоручује и чињеница да није подносио полтроне, већ само чврсте сараднике. Годинама је уз све отпоре радио на програмима заштите Срба у зонама гдје су страдали у Другом свјетском рату. Почетком маја '92. ме је позвао и тражио да у било којој улози дође у ВРС, као савјетник, командант корпуса, али политичари су рекли не. Пред "Медачки џеп", као писмен војник, отишао је у Крајину и нацртао им гдје ће их напасти, а ако успију да је то почетак краја Крајине. Они су га у знак захвалности као "комуњару" протјерали. Никада не одустаје да буде користан своме народу."

Слушао ме је пажљиво. Онда наставим:

"На другом мјесту сте ви и Кукањац."

Онда поче да протествује: "Како ја нисам први?" "Генерале тражили сте моје мишљење, нисам рекао да је компетентно, али је такво.

"А шта мени недостаје да будем бољи?"

"Исувише емоција које често не можете обуздати, што је племенита људска особина, али може засметати команданту. Када нам погине одједном много војника, Вас нико не може наћи најмање два дана. Одете у шуму и патите тамо због тога. Исто се понашате када изгине младост са друге стране, код непријатеља, прозборите да су и то нечија дјеца, и опет у шуму или негдје гдје вас нико не може наћи и патите. То је људски, али командант то тренутно мора да исконтролише. За разлику од свих других имате изузетну особину, коју су имали кроз историју само велике војсковође, не ласкам Вам, искрен сам до краја, да осјетите своју предност и да је немилосрдно експлоатишете. Та ваша особина је за војника капитална, јер без тога нема побједе. Малоприје смо рекли да је то главна особина која је красила Жукова. Добра вам је особина избор најближих сарадника који се не устручавају да вам изнесу став. Ипак, сте ми у предности у односу на Кукањца", закључим.

"Слушај ти мали, шта ти мислиш колико старјешина из Штаба би се усудило да ме не стави на прво мјесто? Можда нико! Поштујем твој став, али ипак коригуј то мало", насмија се, дајући ми до знања да се шали.

Поп Ивић

Већ је почело да свањује и разиђосмо се. Таман сам утврдио први сан, када зову ме; хитно ме тражи генерал Младић на телефон. Устанем и позовем, јави се секретар Бандука и споји ме са генералом. Каже ми: "Дођи овдје, некакав поп Ивић (тај лик је изгледа некада стварно био поп и мувао се по Словенији и Италији гдје је сакупљао помоћ за нас, а касније је постао савјетник Драгану Чавићу када је овај постао предсједник РС, а када би мене видио на неком пријему у Банском двору бјежао би и крио се) из Трста донио нам је некакву финансијску помоћ. Ти ћеш бити у комисији која ће то примити и поведи некога да то услика."

"Колико је поп донио пара", питам. "То теби није важно", каже ми.

"Јесте, генерале, знам колико је кренуло из Словеније, јер сам обавијештен од пријатеља који су прикупљали".

"Донио је педесет хиљада марака", каже ми. "Генерале, није ни пола од онога што је понио! Нећу да сликам такве!"

"Добро хајде онда примите што је остало док и то није нестало."

Када сам стигао видим већ стигао и Стево Томић, генерал задужен за финансије. Поздравим га на наш уобичајени шаљив начин:

"Здраво, први семберски генерале који командује ловом".

Он ми узврати:"Гдје си ти Рашетин."

Слуша то Младић, па ће на Томића озбиљним гласом: "Генерале, од сада када поменеш име Андрије Рашете да то урадиш са највећим поштовањем!" Када смо сјели у малу салу да обавимо примопредају, а Младић је био већ отишао, пита ме Стево: "Виђе ли ти, шта би, нисам разумио зашто ми је то рекао?"

"Рећи ћу ти када изађемо", кажем му и када завршисмо са попом, испричам Стеви о чему сам са њим водио борбу цијелу ноћ.