"Сјећања" Борислава Ђурђевића (9): Одлука која је одредила судбину Српске

Крајем фебруара, тачније 29., јер је '92. била преступна година, командант Армије генерал Милутин Кукањац организовао је састанак колегијума команданата коме су присуствовали сви његови помоћници и команданти потчињених оперативних састава, од Момчила Перишића команданта 13, касније Херцеговачког корпуса, Вуковића, команданта Бањалучког корпуса, који је на ту дужност дошао са мјеста команданта Книнског корпуса, а умјесто дотадашњег команданта у Бањалуци генерала Узелца, Шпире Никовића, некадашњег одличног команданта престижне Алпске бригаде у Крању, а сада команданта остатака некадашњег Ријечког корпуса, Ратка Младића команданта 9. Книнског корпуса, који је нешто раније примио дужност од генерала Вуковића, Воје Ђурђевца команданта 4. Сарајевског корпуса, Саве Јанковића, команданта 17. Тузланског корпуса, а некадашњег министра одбране Црне Горе, па смо га у шали звали "генерал Жута греда", алудирајући на револуцију јуноша у Црној Гори којима се прикључио и постао министар одбране Црне Горе.

Ишао сам два пута на хелиодром у Рајловац да их дочекујем, тако да сам био задужен да у команду из Рајловца под пратњом обезбјеђења из Заштитног пука довезем прво Ратка Младића, а потом Шпиру Никовића и Момчила Перишића. Било је то моје прво упознавање са Младићем.

То је можда и најважнији догађај који је касније и за историју одредио судбину  Срба у БиХ. На том скупу, након реферисања помоћника и команданата корпуса, командант Армије, генерал Кукањац је донио "Одлуку о наредним дејствима".

"Жуковљевска" одлука

То је стратегијски документ кога су  у принципу доносиле стратегијске команде (команде од нивоа  Армије, групе армија или генералштаба) у коме су потчињеним саставима даване смјернице о оквирима дјеловања, док се не донесе нови документ истог назива и форме.

Можда назив овог документа звучи безазлено, али је његов садржај имао дубоко доктринарно и ситуационо и свако друго дејство и јединствено је уобличавао дејства и садејства свих јединица у односу на циљеве које је постављао, а у склопу генералног државног циља. Тај документ који би се могао назвати "жуковљевска" Кукањчева одлука, садржавао је више елемената.

У преамбули је стајао преглед ситуације и досадашњих искустава из Словеније, Хрватске и Македоније, гдје су искуства говорила да је непријатељ све своје ефективе концентрисао око касарни, занемарујући дубину територије.  У документ су уграђене и анализе тима са факултета кога смо раније наручили Аксентијевић и ја о стању на терену и приједлозима праваца дјеловања на основу којих је одлучено да се у БиХ поступи на сљедећи начин:

Да се по дубини остави неколико ослабљених гарнизона са укупно највише хиљаду припадника ЈНА који ће вјероватно бити уништени, и то у Зеници, гдје је командант био одлучни Шипчић, затим у Кисељаку, Тузли и самом Сарајеву, укључујући и пасивни дио команде Армије на Бистрику, док ће се оперативни дио команде извући у Лукавицу, одакле ће начелник штаба Армије управљати и командовати дејствима потчињених јединица Армије. Из те одлуке је био искључен само Школски центар КоВ у Сарајеву, јер је његов командант, генерал Барош, сматрао да је искључиво потчињен Генералштабу у Београду, па га је Кукањац "оставио на миру". 

Суштина Одлуке је била да се на те ослабљене гарнизоне, који су и даље имали велику ватрену моћ, привуку сви муслимански ефективи, јер смо знали да интензивно раде на формирању војске, наоружавању и припремама напада на касарне ЈНА, и то одмах након референдума, а да се по дубини, гдје нема објеката ЈНА, а одакле ће муслимани ресурсе пребацити на блокирање касарни, у сарадњи са ТО, заузима територија и истовремено из дубине да се омогући излазак неколико стотина хиљада угрожених.

На основу те одлуке, ЈНА и ТО, које су већ претежно сачињавали Срби, успоставили су  контролу на 76 одсто територије БиХ! Кукањац је том одлуком жртвовао и себе лично и тога је био свјестан, као и неколицина нас који смо потпуно разумјели ову одлуку. Рачун да ћемо имати око хиљаду губитака, срећом, није се остварио јер је енергични Шипчић изашао без икаквих губитака, а само смо имали проблема у Добровољачкој и касније у Тузли. Ова одлука није никако била усмјерена против муслимана и Хрвата, већ против реалног непријатеља који је дневно планирао и нападао јединице и објекте ЈНА као и погром, посебно српског становништва, тамо гдје је било мањина, по обрасцу из Другог свјетског рата. Да су, рецимо, у том моменту муслимани одлучили да остану у ЈНА и да врше попуну јединица, на крају све би било другачије. Посебно почетне позиције уочи рата. Али, срећом, муслимани су имали талентовано глупе вође.

Улога Кукањца

Када је оперативни дио команде армије почетком априла излазио у Лукавицу, пуковник Милутин Вукелић, који је ту дошао након бјежања Вехбије Карића и генерала Фетахагића на муслиманску страну, и ја извлачили смо шибицу ко ће од нас двојице изаћи, а ко остати. Ја сам извукао краћи крај и остао, свјестан да су ми мале шансе да изађем жив. Са Вукелићем сам се поздравио и дао му мој аутомобил да га извуче у Лукавицу, да ми се нађе ако останем жив.

Због овога, сви срамотни напади од пробисвијета ком припадају, рецимо, ратни профитер Томо Ковач и слични, да је Кукањац издајник су неоправдани. Овом часном човјеку и генералу Република Српска треба, због тога што је урадио за њу да подигне највећи могући споменик. Он је један од најзаслужнијих што данас имамо Републику Српску. Никада није била већа од почетка маја '92. до када је он командовао Армијом, само се смањивала. Сличан став о овоме имају многи озбиљни генерали, међу којима је и Младић, али нису имали времена и живаца да се упуштају у полемике са разним пришипетљама који су од најисправнијег човјека направили издајника, а како би замаскирали своје нечасно понашање. Док за реално најнеспособнијег генерала, тадашњег начелника Штаба Армије, чији је посао био да командује армијом, генерала Бранка Станковића нико није ни чуо, као да није постојао! И није чудо што га је почетком маја, генерал Младић, коме је дошао да преда дужност и тражи некакав превоз за своје ствари, а успут тврдећи да он није генерал за рат, избацио наглавачке напоље.

Имао је Кукањац и грешака, али је сигурно био велики патриота и један од најспособнијих генерала кога смо срећом имали када је било најважније – када су се заузимале почетне позиције. Он је ту позицију потпуно и јасно дефинисао  својом паметном и храбром одлуком од 29. фебруара, а које се историјска наука још није озбиљније дотакла.

Претходни наставци:

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (1): Како је у Цељу договорен рат

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (2): Опкољени у Птују

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (3): Одлазак из Словеније

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (4): Ни метак нисмо оставили у Загребу

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (5): Лет на Папук под кишом метака

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (6): Засједа на улазу у Загреб

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (7): О издајама

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (8): Долазак у Сарајево и тајни "штаб за подршку"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.