"Сјећања" Борислава Ђурђевића (21): О официрима и тајкунима

Борислав Ђурђевић 20.08.2025 06:17

Фото: "Сјећања" Борислава Ђурђевића (21): О официрима и тајкунима

У Хан Пијеску, ратном сједишту Главног штаба ВРС, варошици смјештеној на нешто више од хиљаду метара надморске висине, која има мост, а нема ријеку, неријетко је боравило више војника него самих становника, али то никада, ни у једном једином моменту, није изродило никакав проблем. Војници су били веома обзирни према становништву, а сами становници су, што би народ рекао, "дисали једном душом" са војницима.

А сам живот у Главном штабу и његовим пратећим институцијама био је тежак, али истовремено вођен на епски частан начин. Све је било скромно, храна сиромашна, војничка. Изузетном генералу, шефу позадине Ђорђу Ђукићу (најбољем из те бранше којег је она Југославија икада имала) било је важније да му борац на првој линији буде задовољан, да има храну, одјећу, обућу и муницију, а тенкови и возила горива, него да ми у Главном штабу имамо већу удобност. У томе смо га свесрдно подржавали.

Једне вечери, средином рата, када су фронтови били мало примирени, па и извјештаји из потчињених састава нису говорили о већем броју погинулих и рањених, а након редовне вечерње анализе стања на фронту и у јединицама, остасмо да сједимо у Оперативној сали, у бараци, у Црној Ријеци (та сала била је "срце" командовања и управљања јединицама и дејствима ВРС). Тога дана нам је неко на поклон донио гомилу кобасица, што је био празник за све нас навикнуте углавном на рижу и макароне, често без салате. Кувар је то лијепо припремио, како за нас десетак у сали, тако и за војнике који су нам били непосредно обезбјеђење.

"Искварићеш ми генерале"

Игром случаја био сам "звијезда" вечери, јер сам имао најбоље цигарете. Њих сам редовно добијао, седмично - по једну штеку, из Београда, од круга пријатеља: новинарке Љиљане Булатовић (ауторке неколико књига о нашој борби у којима сам, уз моје противљење, и ја често помињан, и биографских записа о генералу Младићу), Биљане Ђурђевић, потоње прве жене доктора наука и војне стратегије, а коју су они из Хага прописно малтретирали због тога што јој је на свадби вјенчани кум био био генерал Младић, а која је у својој редакцији "Војске" која се налазила у кули Генералштаба у Београду, заједно са Пером Бошковићем, на жалбу некога од колега на лоше услове за рад, знала одбрусити: "Боро Ђурђевић, без струје, на врх Романије, прави боље новине од нас, војнички Нин и никада нисам чула да кука и да се жали!"

Затим, мог великог пријатеља Мирослава Лазанског, човјека који је као нико други у нашем медијском простору разумио и раскринкавао подвале пропагандиста, и један је од ријетких који је разумио логичке слиједове тих подвала и имао резолутне одговоре на то, Драгоша Калајића, писца, сликара и дипломате, патриоте, коаутора једне од најбољих ратних репортажа насталих на Озрену, а у неколико наврата ми се касније похвалио и Томо Петернек да је неријетко и он од стране наведених био "опорезован" за мој "данхил" или лијек за неког рањеника.

Елем, каже ми генерал Милан Гверо, који је сједио до мене:

"Де, Бориша, ту једну 'пшеничну', иде уз кобасице боље од 'века' (врста јефтиних и неквалитетних цигарета из ратног периода).

И, тако, заподјену се дискусија о мојим цигарама, богатима и сиромашнима. Да ли гријешимо са нашим аскетизмом, да ли ћемо након рата завршити на маргинама као српски официри из Првог свјетског рата, као у оном филму "Хајдук", или као ликови из Михајловићевих "Чизмаша", да ли ће профитери и пробисвијети који су рат користили да се "натанкају" управљати нама и нашим војницима који су гинули док су се они богатили. Најжустрији ја, па генерал Гверо, генерал Јован Марић - крајишки весељак, генерал Радивоје Милетић војничина од главе до пете, генерал Манојло Миловановић, мозак цијеле Војске, па генерал чика Мићо Грубор, најстарији по годинама међу нама и још неколико високих официра који су присуствовали анализи. Пошто су врата сале била одшкринута, у једном моменту, испред, примијетих беретку капетана Пећанца, личног Младићевог пратиоца, па онда и самог Младића. Пећанац видје да сам их примијетио, па ми намигну. Одједном у салу утрча Младић, као фурија, и одмах на мене:

"Мали, шта ми то радиш? Искварићеш ми генерале, сунце ти твоје!".

"Не навикавај их на скупе цигаре!".

Сви смо знали да је шала, па се грохотом насмијасмо. Послије неколико тренутака кажем му:

"Шефе, није ово шала. Ми и војници гинемо док се један слој богати. Када се ово заврши, ми вјероватно нећемо имати ни пензију, бићемо за све криви, наговараће народ да нас прогони, да смо били само потрошни материјал профитерима, док ће они и њихова дјеца уживати у богатству које смо им ми и наша војска обезбиједили."

"Да, мали (тако ме је редовно звао и ословљавао, јер сам био најмлађи, од почетка маја деведесет друге на састанку првих дванаест официра на првом састанку Главног штаба), слажем се у свему, осим у једном - народ и војници ће као и сада, увијек бити уз своје официре. Па како буде обичном свијету, биће и нама. Ове што су крали и што краду, исти ти војници, када се врате са фронта, моткама ће растјерати", каже Младић.

Опет се нисам сложио са њим.

"Шефе, не можете све гледати кроз призму ваших моралних критеријума и начела", рекох му.

"Прије неколико дана одем на Илиџу да из складишта резерви довезем некакав папир за Штаб - а тамо прави рат криминалаца - ко ће више украсти. Шеф полиције и криминалци дишу једном душом. Да им се није покварио и задњи виљушкар, покрали би и наш папир. Оно што сам око свега тога видио је поражавајуће: ти криминалци, од којих зависи цијели живот, тамо су предмет обожавања обичних људи који су љути што командант бригаде не дозвољава да користе задњи исправни виљушкар који се налази код њега. Ја мислим, шефе, да ће они ускоро почети да мотају и асфалт да продају, а тако је на многим мјестима. Генерале, ти лопови имају изузетно поштовање, и сигуран сам да ће они, када све стане ведрити и облачити, а о нама ће се говорити као о кривцима за све, границе, погибије..."

И, заиста, много година касније увјерих се у исправност тадашњег мог виђења скоре будућности, наспрам Младићевог искреног става о народу који воли своју војску, а моткама растјерује лопове.

Они су побиједили

Онај шеф полиције са Илиџе у међувремену је од обичног страначког полицајчића аванзовао до министара полиције, а самим тим и члана Врховне команде па потом постаје велики регионални бизнисмен, а на телевизијама код "чувених" новинара, гдје своје учешће редовно плаћа, моралише о својој чистоти и неспособним официрима којима је он "ударао чврге". И, није он једини. Има их доста таквих. Са друге стране, нити један једини официр из рата није изашао богат или као тајкун. Чак седам или осам ратних генерала није имало стамбено рјешење. Неки су умрли у Жаркову, код Београда у војничким собама гдје су живјели са породицама у колективном смјештају. Али су остали достојанствени и часни као и у рату.

Никада нећу заборавити ситуацију на сахрани генерала Милана Гвере, који је "прав-здрав" умро од хашког мучења. Пошто је падала киша, био сам под кишобраном са ратним командантом ВМА, генералом Момчилом Крговићем, великим човјеком који је збринуо хиљаде наших рањеника. Када се све завршило, предложим му да развеземо нашим аутомобилима генерале кућама, да се не ломатају градским превозом.

"Немој то покушавати", каже ми Крговић, "њих је срамота да их возимо јер спавају у Жаркову и не знам гдје још, са породицама у војничким собама. Они су поносни, проживљавају свакодневне прогоне, малтретирања, истраге, породице им уништавају, хашки криминалци и ови 'жути' не дају им да дишу. Препоносни су да би дозволили да видимо њихову сиротињу."

То ме је баш потресло. Тада сам схватио и мог комшију столара, поштеног човјека, који мисли да сам ја био нико и ништа јер ништа немам, а он убијеђен да су се сви "они горе" добро накрали, а ја му се у то не уклапам и не може да замисли да је било ко од "оних горе" сличан њему и да хоће на равној нози са њим да се опходи.

Колико су заборављени људи који су својим умијећем командовања и патриотизмом стварали Републику Српску говори и анегдота генерала Бошка Келечевића, са којим сам заједно војевао од Загреба, преко Сарајева, па до ВРС, а који је уз генерала Момира Талића, као начелник штаба Првог крајишког корпуса, једини имао у глави потпуну замисао операције "Коридор", а коју ми је недавно испричао, замоливши ме да му у Брчком поздравим великог пријатеља.

"Станем једном на путу из Београда за Бањалуку", прича Боле, "у Брчком да наточим гориво, када ми приђе младић у поштарском одијелу и пита ме: 'Да ли сте ви генерал Келечевић?'.

"Јесам", каже му Бошко.

"Добро дошли, добри генерале, сањао сам да вас упознам!"

Дечко је био родом из Јајца, рођен у избјегличкој колони, и као мали, слушајући приче о српским командантима, почео се интересовати за њих и сакупљати њихове слике.

Ово је само један од примјера колико је истинских јунака рата "прогутало" вријеме које је почело да поштује бахатост и безобзирност нове класе настале на ратном профитерству и пљачкама.

Ипак, мој генерале, бијах у праву! Они су побиједили.