"Сјећања" Борислава Ђурђевића (13): Борбе за команду

Борислав Ђурђевић 11.08.2025 06:45

Фото: "Сјећања" Борислава Ђурђевића (13): Борбе за команду

Неколико посљедњих дана априла били су оловни. У ваздуху је висио почетак коначног обрачуна. Имао сам довољно искуства да осјетим тај "мирис" у ваздуху. Од сталних провокација муслиманских снага живот унутар комплекса команде постајао све тежи. Медијска кампања је била појачавана до крајњих граница, а на некој локалној телевизији, извјесни командант зелених беретки, Емин Швракић, који се, ако се добро сјећам, тада представљао као командант батаљона "Ел Фатах", рекао је да су мене, који трујем и ваздух, успјели ликвидирати. Тек касније сам сазнао да је та вијест дошла и до мојих родитеља који су преко Црвеног крста тражили моје тијело. Да сам жив, сазнали су тек почетком јула, када је пробијен коридор и када је један мој саборац из ГШ, пробијајући се за војском кроз Посавину, успио да стигне до Теслића, гдје му је породица успјела пјешке преко планина да избјегне из Немиле код Зенице. Нашао је моје родитеље и рекао им да сам жив.

Током дана, уз јако осигурање и пратњу Заштитног пука, којим је командовао Милан Шупут и који је уз себе имао групу заиста способних и смјелих старјешина, могли смо излазити до других објеката који су се такође налазили у некој врсти блокаде. Посљедњи функционер који нас је посјетио био је министар полиције Алија Делимустафић који нам је донио и некакве поклоне важне у времену блокаде. Није улазио унутар, а ја сам га дочекао на капији. Мада нам он, који је био велики противник сукоба са ЈНА, то није рекао, био је то знак да су донијели одлуку да нас нападну.

Напад на Дом ЈНА

Другог маја, тачно у 12.30 часова, нашао сам се у Оперативном центру Команде армије (то је сала која има и стално особље, а у којој увијек дежура неко од високих официра, гдје се сливају сви извјештаји и подаци из потчињених јединица, а дежурни је, ако то није у могућности командант лично, могао и да командује потчињеним саставима), када је дошла вијест да су муслиманске формације напале Дом ЈНА који се налазио у центру града и који није имао никакву борбену посаду, неколико запосленика а начелник је био потпуковник Македонац Благоја Божиновски, који је том приликом рањен, а убијен је и портир Дома који је био муслиман.

Одмах је обавијештен генерал Кукањац који је издао задатак команданту Заштитног пука пуковнику Милану Шупуту да деблокира Дом ЈНА. Он је кренуо са два БОВ-а и два пуха са 25 људи. Убрзо су блокирани у улици Ђуре Ђаковића, гдје су имали и губитака, а успјели су да се пробију до кина "Ђуро Ђаковић" и да одатле дају отпор. Након блокаде Шупута, наређено је Диверзантском одреду који се базирао поред Војне болнице, као њена заштита, а којим је командовао капетан прве класе Марко Лабудовић, да крене у деблокаду и Шупута и Дома. Он је са неколико возила кренуо према Дому ЈНА, али је заустављен на Скендерији и већина возила је спаљена, а војници поубијани, од чега неки на најсвирепији начин док су лежали рањени. У моменту напада на њих био сам у кабинету код Кукањца гдје је била једна моторола којом смо имали везу са Марком Лабудовићем. Био је рањен и лежао на асфалту и крајњим напором је успијевао да разговара са нама док није издахнуо. Та ситуација је била потресна за све. Дефинитивно је било јасно да слиједи напад на Команду.

И онда је кренула канонада са свих страна према нашем комплексу у којем смо били смјештени (класични Терезијански квадратни објекат од два до три спрата, са четири капије и неколико помоћних зграда у дворишту). Брзо смо се организовали у кружну одбрану. Био сам на сјеверном дијелу, гдје је био и генерал Кукањац, а источни и јужни правац, који су били најкритичнији, координисао је пуковник Душан Ковачевић, док је генерал Енес Тасо координисао остале дијелове. Цијело поподне и ноћ у просјеку сваке двије-три секунде падала је по једна граната на нас. У мојој канцеларији, чији је прозор гледао директно на бистричку џамију, ћебе на кревету је било пуно, можда и цијели килограм куршума, које су испаљивали снајперисти са џамије, а само ћебе се понашало као нека врста панцира и "мотало" куршуме у себе. Негдје навече, уђем у некадашњи Поћореков кабинет гдје су на положају била два војника. Каже ми један:

"Шефе, видио сам га преко Миљацке, пуца са прозора сада ћу га скинути!"

"Кога ћеш ти скинути?! Пуцај изнад тог прозора!"

Позовем једног старог пуковника који се смотао у ходнику под столом да дође и узме пушку и да гађа прозор.

"Немој мене, војници су за то!"

"Долази одмах, ти си живот привео крају и ако тих наредних неколико година будеш ружно сањао то је мањи гријех него да неко има ноћне море од осамнаесте!"

Тај пуковник је касније био кандидат да дође у Главни штаб у мој сектор. Пошто кукавице нисам подносио, поставио сам услов: он или ја! И, остао сам ја, а потом нам је умјесто њега дошао један изузетан човјек Саво Сокановић.

Негдје око девет-десет навече, завладала је некаква малодушност, меци су зујали на све стране, а све је мање оних који су са наше стране одговарали на ватру. Знао сам да се у том моменту мора направити нешто радикално, да се људство побуди на акцију, да се покаже да има и оних који нису клонули духом. Знао сам и то да је ово многима први ватрени окршај, док сам ја био стари борац који је од Словеније, па преко Хрватске, огуглао на зујање метака око ушију. Чујем на другом крају глас пуковника Душка Ковачевића у чију храброст сам имао неограничено повјерење, који такође покушава да улије морал и анимира људе за борбу. Више није било чинова, само способни.

Подвикнем:

"Дуле, дођи овамо!"

Дуле је на себи имао лијепе жуте нове чизме, које су углавном позадинци тестирали на себи прије уласка у серијску производњу. Допуза Дуле тих стотинак метара до мене и пита:

"Шта је, је ли неко погинуо?"

"Није, али хоћу да будеш поред мене, да када погинеш будем први на реду за чизме!"

Преговори

Наста смијех, ситуација се раскрави, па сви сложно узвратимо снажним плотуном и бомбама према паркићу испод нас и одбијемо напад који је по интензитету могао бити кобан. Муслимане вратисмо стотинак метара даље.

Док смо водили тешке борбе, па и генерал Кукањац са пушком у руци, текли су преговори нашег Тима за сарадњу са Унпрофором, на челу са генералом Аксентијевићем, а и Кукањчеви безуспјешни позиви у Београд, гдје су сви били на викенду и гдје је добио само обећање да ће излазак колоне, када се постигне споразум, пратити авијација која ће направити неколико демонстративних пробијања звучног зида по маршрути евакуације. Нажалост, до тога никада није дошло, а било нам је од користи јер је тог дана дежурни оперативни официр у Команди Ваздухопловства био некакав пуковник, муслиман, који није издао то наређење.

Тешке борбе су трајале цијелу ноћ. Издржали смо до ујутро када је споразум већ био на помолу. У то вријеме имали смо информацију да Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић, два највећа јастријеба, желе да убију Алију Изетбеговића који је слетио на сарајевски аеродром кога је контролисала војска. Ту информацију су имали и у Београду гдје су процијенили да, шта год се деси, Срби ће бити криви и одлучили, с обзиром да је по живот Алије, а и његове пратње, најсигурније да га евакуишу за Лукавицу, али никако као заробљеника већ као особу којој се штити живот.