"Сјећања" Борислава Ђурђевића (4): Ни метак нисмо оставили у Загребу

Борислав Ђурђевић 31.07.2025 06:24

Фото: Агенције

Када је започињао рат у Хрватској, у многим јединицама била је незавидна ситуација. Хрвати су из идеолошких разлога, али и понукани словеначким методама, водили велику негативну кампању према својим сународницима припадницима ЈНА који су је масовно напуштали па су остајали углавном Срби, нешто муслимана и Македонаца. То је била и срећа у несрећи, јер да су Хрвати инсистирали на томе да остану у саставу ЈНА и да су се јединице максимално попуњавале хрватским обвезницима није им требало да праве ЗНГ, могли су Армију да освоје изнутра.

Најтежи положај имао је Вараждински корпус ЈНА углавном смјештен, изузев дијелова Билогоре, Папука и око Пакраца, у непријатељском окружењу. Генерал Владо Трифуновић је од команде у Београду добио задатак да корпус, који је био оперативна јединица превасходно у доктрини одбране ЈНА намијењена за противоклопну борбу у случају агресије на Југославију са Запада, извуче у залеђе Загреба и тако направи повољнију стратегијску ситуацију за дјеловање осталих јединица ЈНА. Трифуновић се томе успротивио и тражио да се прво евакуишу породице припадника корпуса.

У то вријеме пао је и гарнизон у Бјеловару који је припадао корпусу. Тада је мучки убијен пуковник Ковачевић, а ту драму сам преживљавао у Загребу заједно са генералом Андријом Рашетом који је био Ковачевићев кум и који је то тешко поднио. Након тога, Трифуновић није имао озбиљних ресурса, а ни људства за извршење постављеног задатка.

Најозбиљнијом формацијом корпуса командовао је потпуковник Милан Челекетић који се из Бјеловара са значајном борбеном техником пробио према Папуку и Пакрацу и чекао сјеверно од Липика и Окучана, на ободима Папука, да се повеже са Бањалучким корпусом који је након форсирања Саве и канала Струг успио да изврши спајање у другом дијелу љета '91.

Сматрам да је Трифуновић исправно поступио, као и да су све оптужбе београдских канцеларијских "стратега" биле неосноване, а и процеси вођени против њега нису утемељени на чињеницама.

Ватрена моћ

Од озбиљних ефектива који су били блокирани по дубини, највише их је било у самом Загребу. Механизована бригада у касарни "Маршал Тито" са доста других приштапских јединица, а чија је укупна ватрена моћ била већа од цијелог Вараждинског корпуса, затим касарна Боронгај са противавионским пуком, Техничка војна академија и много других мањих јединица војних установа и складишта. На прилазима Загребу био је пук везе у Самобору, а у Великој Буни, некада моја, радио-извиђачка бригада. Војни аеродром Плесо такође је, са одлучним командантом Ваздухопловног корпуса генералом Љубомиром Бајићем, имао велику борбену и ватрену моћ. Затим, најсавременија оклопна бригада базирала се у Јастребарском, опремљена тенковима Т-84 (дијелови ове јединице ће средином маја '92. страдати у Тузланској колони), коју је издао и напустио њен командант, један, како се цијенило, од најперспективнијих младих команданата у ЈНА, потпуковник Славко Родић (нећак генерала Славка Родића, народног хероја и најмлађег Титовог команданта, који је "случајно" настрадао послије рата јер је, наводно, према неким изворима, покушао атентат на Тита). Ракетна база у Жажини код Сиска која је имала ракете "луна", у Дугом Селу била је конзервирана оклопна бригада "Б" састава са тенковима Т-54. Поприличан број јединица и велика Војна болница налазиле су се у самом граду.

Редом су падале такозване неборбене јединице, пук везе у Самобору, радио- извиђачи у Великој Буни, нека невелика складишта, чворишта везе, мањи гарнизони, док су се капитални састави добро држали и касније су сви извучени према Крајини, БиХ и Србији. У њима је, након напуштања Хрвата и мањег броја муслимана који су се солидарисали са њима, остао углавном чврст кадар у кога се могло поуздати. Источни дио Хрватске, Осијек и Ђаково били су у надлежности 7. војне области у Сарајеву, а с почетком рата око Вуковара и Барању је преузела Прва армија, тачније Новосадски корпус и дијелови Гардијске бригаде, док је на југу била Војнопоморска област, која је у почетку успјешно блокирала поморске комуникације и обезбјеђивала залеђе, а била је задужена и за евакуацију људства и борбене технике из Словеније поморским путем.

Вођење преговора о евакуацији блокираних јединица из Предсједништва Југославије су повјерили генерал-пуковнику Андрији Рашети, замјенику команданта Армије, као овлаштеном изасланику Предсједништва. У том послу углавном сам му ја помагао. Стално сам се налазио у његовом кабинету гдје смо анализирали све аспекте наредне рунде преговора са Имреом Аготићем или Матом Гранићем. То нимало није било лако. Свакодневно су нас тукли са свих страна, из стамбених зграда, оклопних трамваја и из чега ли све не. Нисмо имали хљеба мјесецима, само ратне резерве конзерви и двопека. Снајперисти су нам кидали антене и везе. Најчешће смо били и без струје. Једног јесењег дана, пред наредну рунду преговора која је требало да се одржи сутрадан, секретарица Марица, Личанка, генералу прослиједи телефонски позив из Београда. На линији је био Боро Јовић, предсједавајући Предсједништва Југославије, и Рашетин непосредно претпостављени. Слушам на интерфону:

"Генерале, сутра идеш на преговоре са Матом Гранићем?".

"Да, предсједниче - каже Рашета.

"Ми смо имали већ неке контакте да ти мало олакшамо посао и рекли смо да ћемо им препустити све те гарнизончиће, а ти извлачи само војну болницу, опрему у њој и рањенике, као и своју команду и Технички школски центар. Јеси ли разумео генерале?"

Рашета је занијемио: дајемо им еквивалент у виду неколико оклопних и механизованих бригада, а извлачимо кревете! Ако се тога докопају, неће нас бити до Пирота!

"Предсједниче, знате ли ви колика је ватрена моћ тих гарнизончића?"

"Није важно", рече Јовић и напомену: "Тако смо преко неких посредника договорили. Поступи као што сам рекао и чућемо се још до почетка преговора."

Преговори су требало да започну сутрадан у 11 часова.

Гледа Рашета у мене, ја у њега. Први пут, што до тада никада нисам имао прилику, видио сам да је веома забринут. Увијек је био чврст као гранит. Нико му није када би било тешко могао да чита емоције са лица.

"Шта да радимо, Боро. Ово не могу извршити."

Кажем му: "Шефе, прво ћемо прекинути све везе са Београдом, јер ће они поново звати, а ми ћемо по своме. Ја бих ишао са тиме да из Војне болнице и неборбених састава извучемо само људе и рањенике, а борбене саставе морамо комплетне евакуисати."

"Имам, шефе, једну идеју", велим му.

"Хајде, реци!"

"Јуче је код Тарбука у Петрињу успио да пређе пуковник Перо Салапура. Сјео човјек у цивилу у аутобус и, изгледа, негдје је препливао Купу."

"И, шта мислиш са њим? Немамо ми тамо никаквих снага. Прије два дана Вук Драшковић направио нам је хаос и, без ингеренција, одвео двије бригаде Лозничана и Ваљеваца са Баније и Кордуна. О њима брине генерал Аврамовић, командант Армије из Слуња, са којим су нам покидане везе."

"Шефе, Пепо (тако смо звали Салапуру) је "муљав" и могао би да мало направи дима око Купе."

"Па, како то мислиш?“

"Ја мислим да он од Тарбука (Слободан Тарбук, пуковник, командант у Петрињи), узме неку чету, да ју мало ојача са артиљеријом и да ноћас дуж Купе врши насилно извиђање. Мора направити да ноћас Купа гори!"

"И, шта добијамо тиме?" – пита ме Рашета.

"Па, нека виде да нам кључна линија на Купи није празна и да их мало препаднемо. Биће нам лакша позиција."

"Добро, да позовемо Тарбука. Ионако немамо шта да изгубимо."

Некако успоставимо везу и кажемо Пепи шта да ради. Уз мало њему својественог гунђања рекао је "разумем", а када он то каже ствар је завршена. И стварно, он је нашао неку добру чету и мало артиљерије и цијелу ноћ је пребацивао са положаја на положај дуж Купе, дејствујући према Хрватима на другој страни који су били прва одбрана Загреба. Цијелу ноћ су радио и ХТВ панично извјештавали о највећем "србочетничком" нападу на Покупско и цијелу линију на Купи. Сутрадан ујутро, дејства су стала, али у 9.15 часова, ванредна прес-конференција: лично Фрање Туђмана!

Каже Туђман:

"Србоћетнићка армада калеми бригаду на бригаду на Купи. Ноћас су покушали пробој према Загребу, али смо их зауставили. Нека знају да их се не плашимо!"

"Биће нешто од тебе"

Након што одгледасмо препаднутог Туђмана, Рашета, насмијан и задовољан ми приђе, ухвати ме рукама око појаса и подиже.

"Биће нешто од тебе, да си код Тите за ово би добио орден народног хероја!"

Први пут сам на том леденом, чврстом и стабилном добром човјеку видио емоције! Смирен, као и обично, и даље "покиданих" веза са Београдом, Рашета се тачно у 11 часова, у пратњи посматрача Европске заједнице, појавио на завршним преговорима, и добио све што смо планирали. Колико су нам вучних возова и шлепера послали толико смо извукли. Ништа им нисмо оставили. Ни метка! А Рашета је звао редом команданте корпуса, посебно Бањалучког, генерала Узелца, да то све пресреће и оставља, јер је ту најпотребније. Да то нисмо урадили, тешко да би било онако јаке Војске Републике Српске, а и Војске РСК. Рањенике из болнице, посебно оне које сам хеликоптером евакуисао из Бијелог Бучја на Папуку, такође смо правовремено и прописно евакуисали, а Хрватима оставили само болесничке кревете. На крају, сви ми, осим Рашете, који је остао да припреми "Сарајевско примирје", из Загреба смо се евакуисали на мој рођендан, првог децембра 1991. године и кренули пут Сарајева гдје је другог јануара генерал Рашета потписао примирје и истог дана ми поклонио лијепу шарену униформу коју су ми отели касније у Добровољачкој.

Наставиће се