"Сјећања" Борислава Ђурђевића (17): Формирање Главног штаба – првих дванаест

Борислав Ђурђевић 15.08.2025 06:47

Фото: "Сјећања" Борислава Ђурђевића (17): Формирање Главног штаба – првих дванаест

Прву ноћ у Црној Ријеци пуковник Салапура и ја преспавали смо на поду бараке. Ја, покривен некаквим старим шињелом, а Пепо је нашао старо ћебе.

Црна Ријека је био комплекс који се састојао од двије празне бараке и једне веће дрвене зграде која је била удаљена стотинак метара у којој се налазила стража. Ујутро смо се из стражаре чули са командантом касарне у Хан Пијеску, мајором Јешићем, који је одмах почео са опремањем барака намјештајем и другим потрепштинама. Већ истог дана, 4. маја, почели су да пристижу, углавном хеликоптерима, старјешине предвиђене за чланове најуже команде будуће Српске војске, за њима су пристизале и старјешине из команде Друге војне области из Лукавице, а већина ових других је, како би стигао који хеликоптер, тражила мјесто и одлазила за Београд. За два-три дана постало је веома живо, а захваљујући команди гарнизона и енергичном мајору Јешићу веома брзо су створени елементарни услови за живот. Ја сам чак успио да набавим некакву униформу, а да моје одијело за покојнике које ми је дао Јусуф Пушина, ставим у ауто с намјером да га чувам као сувенир.

Једанаестог маја стигао је и генерал Манојло Миловановић, а тог дана у касно поподне слетио је и генерал Младић. Он и Миловановић дуго су разговарали насамо на путу од мјеста гдје је слетио хеликоптер до прве бараке. Када су стигли до бараке, неколико нас, који смо планирали да останемо у команди Српске војске, као и старјешине који су пристигли протеклих дана, стали смо испред да поздравимо генерала Младића. Ту сам имао и први "окршај" са њим, јер ме некакав чича, Црногорац, који је однекуда стигао још 5. маја, а једног дана се китио чиновима мајора, другог пуковника и који је тврдио да је новинар и стручњак за медије и пропаганду, говорећи да га је Младић послао да тим пословима руководи у новој Српској војсци, одмах "тужио" да га ја не слушам. Пита мене Младић, да ли је то тачно. Кажем да јесте.

"Мораш слушати овог чичу.

"Господине генерале, не морам! Овај човјек никада нигдје ништа није објавио, осим, можда, у писмима читалаца. Ако инсистирате, ја одох. За мене увијек има мјеста у рову."

Гледа ме Младић па ће: "Јеси ли ти онај из Сарајева што си ме дочекивао?" "Јесам". "За тебе су ми рекли да вриједиш, хајде ти и чича будите барем равноправни." "Не може" - инсистирам.

"Чича, шта да ти кажем, ударио си на тврдо, слушај овога малог, а ти, мали, сада иди унутра са осталим старјешинама и чекајте ме."

Подјела задатака

Унутра, у канцеларији у којој се смјестио генерал Толимир, набројим нас десет, генерали Ђорђе Ђукић, Милан Гверо, затим Здравко Толимир, Мићо Грубор, Јован Марић, др пуковник Роквић, пуковник Стеван Томић, пуковник Рајко Балаћ и још један персоналац или је то био потпуковник Проле, везиста, нисам сигуран. Из састава бивше Друге војне области само ја. И то најмлађи међу њима. Онда су ушли Младић и Миловановић. Укупно нас дванаест. У међувремену, Нада, Толимирова супруга, нас је послужила кафом. Нисмо имали гдје сви да сједнемо, па су неки били наслоњени на зид, јер је просторија била прилично мала. Ја сам до врата сјео на некакву термоакумулациону пећ, заједно са чика Мићом Грубором.

Младић нам је одмах представио ситуацију на терену и рекао да ће састав из ове просторије командовати будућом Српском војском ако сутрадан то потврди Скупштина Српске Републике БиХ.

"Многе од вас не познајем", почео је Младић, "али вјерујем ономе што су рекли они који су вас предложили, а сви сте беспоговорно пристали да будете уз свој народ када је најпотребније. Зато вам свима хвала! Овај рат који нам слиједи биће рат за опстанак српскога народа и морамо га водити витешки да се никада наши потомци те борбе не постиде. Водићемо га у веома сложеним условима гдје смо јачи само за морал и свијест да морамо опстати, против непријатеља коме ће Запад ставити све ресурсе, посебно пропагандне, на располагање. Док рат траје држаћемо се заједно као једно тијело. Имаћемо са друге стране власт, људе који ће често имати кризу ауторитета. Ни пред ким не смијемо поклекнути. Наш задатак је да водимо и борбу и народ. То не значи да ћемо бити против власти. Напротив, бићемо јединствени са њима. Свако ће радити свој посао. Ово што сада сваком од вас издам као ратни задатак трајаће до краја, до наше коначне побједе, и ти принципи се неће мијењати."

Затим је прешао на подјелу задатака сваком појединачно. Прво, генералу Манојлу Миловановићу:

"Мане, ја и ти се годинама знамо и годинама пратимо један другога. Тебе сам тражио за начелника штаба и ти ћеш командовати војском. Ја и ти треба да се надопуњујемо, да будемо једна душа, а два тијела. Када ја пренаглим, ти ћеш бити ту да ме повучеш за рукав и прикочиш. Теби неограничено вјерујем!"

Наставио је:

"Генерале Ђукићу, част ми је да си се одмах, први пријавио да будеш уз свој народ на срамоту многих генерала Срба из Босне и Херцеговине који су то одбили. Ти ћеш управљати логистиком. Ти си најбољи у томе кога је ЈНА икада имала. Дуго си био војни дипломата, продао си тенкове Кувајту, из наших фабрика обукао си и обуо пакистанску војску. Како, одакле и гдје, одреди сам, али морамо имати униформисану и ситу војску, морамо имати муниције и горива."

Потом се обратио генералу Гвери:

"Ја нисам о теби имао високо мишљење, јер сам мислио да си канцеларијски кадар, али ми је генерал Аџић рекао шта си све протеклих мјесеци урадио за Крајину и свака ти част за то. Ти си предвиђен да будеш моралиста. Тиме ћеш се бавити успут, јер то ће бити мој приоритетни посао. Ти ћеш бити најомраженији међу нама, свађаћеш се са црним ђаволом да се ми сви не бисмо морали свађати и да бисмо могли радити на миру. Када видиш да не можеш сам, нађи некога и жртвуј. Немој ми само узети некога ко може бити командант".

Услиједило је обраћање Толимиру:

"Толимире, ти си од мога највећег повјерења и један си од најспособнијих старјешина које знам. Твој задатак је да ми заштитиш војску изнутра и извана. Ти се нећеш у овом рату сликати осим по мом изричитом одобрењу или налогу" (генерал Толимир се током рата појавио само на два снимка у Скупштини када се одбијао Венс-Овенов план и други пут на неким преговорима на сарајевском аеродрому).
Потом се обратио Мићи Грубору, предвиђеном да води персоналне службе и послове мобилизације.

"Ви сте најстарији међу нама, са огромним искуством. Хоћу да ми за мјесец дана устројите војску од овога што сада имамо. Форма је некадашња армија ЈНА корпусног састава. Мобилизацију ће вршити цивилне власти, а нас мора да занима само број. Ако они мисле да кафанџије не требају на фронт, а професори требају, то Вас нека не занима. Само број."

И, на крају, дође до мене:

"Ти, мали, устроји информативне и сличне службе да нам будеш сервис свима. Твој посао није да водиш медијске ратове, нека то ради држава, твој посао је да дјелујеш унутар војске, да мобилишеш, информишеш и мотивишеш. Од чега и како ћеш то урадити не знам, снађи се, имаш право узети све и свакога ко ти треба."

Ујутро је делегација будућег Штаба на челу са генералом Младићем одлетјела на Скупштину у Бањалуку која је потврдила да је генерал Ратко Младић именован за команданта Главног штаба Војске Српске Републике БиХ, тако да је све оно што нам је изложио генерал Младић тиме постало легитимно и законито.

Истог дана засукали смо рукаве и кренули за послом. Ја сам на неком папиру кога сам једва нашао, цртао шему организације мога ресора и размишљао гдје и како и кога ту да поставим. Истог дана сам генералу Гвери припремио приједлог наређења које, као први писани акт из сектора за морал, треба да упути потчињеним саставима, а везано је за витешку борбу у складу са најбољим традицијама српских војника кроз историју и којим се строго забрањују повреде било каквих међународних конвенција о вођењу рата.

У току рата у Штаб су долазили нови људи, неки одлазили, али принципи подјеле задатака и апсолутног јединства остали су до краја. Без обзира на притиске које смо трпјели споља, никада није дошло да разилажења и раскола у штабу. То јединство је створило Републику Српску и одржало је у животу и у најтежим моментима. Да је било другачије, доживјели бисмо судбину Републике Српске Крајине. Генерал Младић је поред командантске функције вршио и посао моралисте, не само војске, већ цијелог народа. У сваком моменту били смо свјесни да од његове и харизме свих официра зависи наша судбина. Било какво непринципијелно улажење у интригантска понашања, чему су били склони и високи носиоци функција у власти, значило би крај.

Такође нисмо пристајали на класичне јавне подјеле на добре и лоше момке унутар Штаба. Споља наметана "дилема" вођена логиком борбе за власт у цивилним институцијама, да ли Миловановић претендује на Младићево мјесто и да ли га због тога подрива је без основа. Схватали смо је као покушај нарушавања јединства. Додуше, било је ријетких искакања појединих високих официра на терену који су се страначки ангажовали, али нико од њих није био на важној функцији, нити члан Штаба, па то није имало никаквог утицаја на јединство и Штаба и Војске.

Ниси ти, Неђане, за овога

Ускоро су почеле да стижу нове старјешине и да попуњавају неопходна мјеста како бисмо могли функционисати. (највећа попуњеност Штаба у току рата била је 36 % па је свако морао да ради за тројицу). Код мене је стигао, на Гверино инсистирање, мајор Неђо Даниловић, некадашњи предсједник омладине у ЈНА, веома перспективан официр. Од када је дошао, сједио је у нашој канцеларији и по цијели боговетни дан нешто пискарао графитном оловком, па то брисао гумицом и тако укруг. Негдје почетком јуна, деси се велики погром у 42 српска села и засеока у Подрињу, око Скелана, и одлука би да са екипом из Штаба тамо крене неко из нашег сектора. Ја или Неђо? Гверо одлучи да то буде Неђо.
Прије него што је ушао у транспортер на себе је навукао панцир, шљем и ко зна шта још. Када се навече са свом скаламеријом на себи вратио, питам како је било и шта је видио и да ли је шта задокументовао. Исприча ми шта је видио, али за документовање ми каже да би то требале да раде неке друге службе! Страшно!

Кажем му: "Неђане, ниси ти за овога! Ти си за неке канцеларијице гдје те нико неће дирати. Овдје нема службе. Ја, ти и Гверо смо цијели сектор. И радници, и секретарице и руководиоци. Замисли да те таквог пошаљу негдје за команданта, а што је могуће? Више нема напредовања по политичкој подобности, већ само по способности." Послуша ме Неђо и кроз неколико дана, када сам се ја већ био преселио у Хан Пијесак, спакова се и оде кући. Никада више нисмо контактирали, а он је, како сам чуо, професоровао на неким приватним факултетима и никада се није изјашњавао о томе да ли је уз нас или није, али нас се углавном клонио.

Пошто сам одлучио да моје службе поставим у граду Хан Пијеску за те потребе преузео сам зграду општине, остављајући у њој само двије канцеларије - једну предсједнику Извршног одбора Момиру Тошићу и другу предсједнику Скупштине општине Богдану Тодоровићу. У међувремену, у сектор су нам пристигла два изузетна човјека - пуковник Саво Сокановић и мајор Благоје Дубовина. Са њима сам развио најискреније ратно пријатељство и имао неограничену подршку у свему што сам радио.

Прве кадрове за мој Информативно-пропагандни центар, који се колоквијално звао "Прес центар", нашао сам у избјеглицама из Сарајева које су дошле у Хан Пијесак, професору Драгутину Мировићу, пјеснику Бранку Чучку, професорици Зрели Ашћерић и писцу Драгољубу Јекнићу, те врсном инжењеру геодезије Лазару Сикимићу који нам је одмах однекуда набавио компјутере за рад и Сузани Боровини, касније Пухало, професорици књижевности.