"Сјећања" Борислава Ђурђевића (12): Скидање барикада

Борислав Ђурђевић 09.08.2025 08:55

Фото: Агенције

Нелегални референдум и убиство свата на Башчаршији до крајњих граница су радикализовали ситуацију у Сарајеву па и у цијелој Републици. Већ увече, 3. марта, у цијелом граду и на његовим прилазима освануле су барикаде и контрабарикаде, а у околним зградама почели су се појављивати снајперисти.

Команда армије у том моменту доноси процјену да су људи на барикадама постали буквално глинени голубови, па се морало енергично реаговати, јер је пријетила опасност да крв потече улицама. Прво је позван МУП и у команду је стигао министар Алија Делимустафић и, ако ми сјећање није потпуно изблиједјело, његов замјеник Јусуф Пушина и потпредсједник владе Енес Ченгић, који је од тада добио надимак "Ченга барикада". Вијећање и умиривање јавности трајало је до дубоко у ноћ. Делимустафић и Кукањац су се одмах сложили, да би се избјегло крвопролиће, рано ујутро треба заједничким снагама да уклоне барикаде. Кукањац је преузео обавезу да позове СДС и да га обавијести, а Делимустафић муслиманско руководство и њихове паравојске, а јавно је саопштено да ће то бити заједничка акција војске и МУП-а, како би се грађани умирили.

Те вечери Кукањац је позвао СДС, мислим да је то било у њиховом неформалном сједишту у хотелу "Холидеј ин". Јавио се Рајко Дукић, човјек који је у странци био задужен за војна питања. Кукањац га је прво изгрдио што изводи дјецу као глинене голубове на улице док муслимани са снајперима заузимају и контролишу околне зграде.

"Рајко, склањај то да избјегнемо велику изгибију!", инсистирао је Кукањац.

"Генерале, не соли нам памет, ми три народа ћемо се прво обрачунати са вама комунистима, па онда између себе!", одбруси му Рајко.

"Рајко, ја ујутро заједно са МУП-ом идем да то силом скидам. Имам гаранције да ће исто радити и муслимани. Буди разуман!"

Тиме се разговор завршио.

Нема стајања

Ујутро рано, забавио сам се неким послићима у канцеларији и након неког времена изађем и питам Кукањчевог секретара када се креће.

"Жив ти мени, командант је отишао прије пола сата!"

"Знаш ли у ком правцу?"

"Прво ће у Лукавицу, а онда даље."

Алија Делимустафић

Истрчао сам у круг команде гдје нам је био и возни парк и видим у једном службеном "опелу" сједи возач.

"Је л' ти возиш ово?" - упитах.

"Да."

"Онда, пали, идемо!"

"Куда?"

"Правац Лукавица, што брже можеш и не обазири се на барикаде. Само шишај!"

Прођемо Добровољачком и на Скендерији прва барикада коју пројуримо, мало даље друга и њу без питања и освртања пројуримо, па на Грбавицу и уз Враца. Ту нас опколише некакви криминалци, који су очигледно закључили да је наступило безвлашће и да могу да пљачкају све што хоће. Хтјели су да ми отму ауто!

Отворим прозор до краја и истурим пиштољ и возачу кажем:

"Нема стајања, гас, гази све!"

И тако стигосмо у Лукавицу, гдје пред зградом команде, код пуковника Гаговића, команданта касарне, видим командантову пратњу из Заштитног пука. Оставим возача да ме чека, па у зграду на спрат код Гаговића у канцеларију. Тамо су већ били Кукањац и Бошко Келечевић, његов помоћник за безбједност и још неке старјешине. Придружим им се. Недуго потом у канцеларију упаде Војо Максимовић, локални шеф СДС-а, и одмах поче да виче на Кукањца:

"Генерале, хоћемо оружје и нећемо муслиманске официре у војсци!"

"Смири се, Војо", каже му Кукањац, "ово што сте направили ноћас је идиотизам. Извели сте и ви и муслимани дјецу као глинене голубове да гину!"

Опет ће Војо:

"Генерале, хоћемо оружје и да истјераш из Лукавице муслиманске официре и оног капетана што си га ставио на Мојмило!"

Онда и Кукањац постаде до краја груб:

"Војо, будало, не лупетај и не прави глупости! Зашто сте продали оружје муслиманима кога сте се докопали, па нас сада бију са њим гдје год стигну. У Которцу су имали око пет стотина наоружаних са ловачким и ручно прављеним пушкама. Сада имају аутоматске пушке којима сте их за новац наоружали. Хоћеш ли да Алији пошаљем Хаџиомеровића, најспособнијег официра, да му прави војску? Неће они да иду нигдје одавде, слободно и уредно ће радити у касарни у ЈНА, јер су заклети официри. А не дај Боже да ми дирнете тог капетана на Мојмилу. Да није њега и да вас није спријечио отишао би још један камион оружја муслиманима. И немој ми случајно доводити народ овдје у Лукавицу на митинг, јер ћу им онда ја рећи ко их води. А сада бјежи да те више не видим!"

Спријечено крвопролиће

Испрва набусит, а потом мањи од маковог зрна, покуњене главе Војо изађе.

Убрзо колона крене од барикаде до барикаде и, богами, успјешно све поскидамо, па се од Ступа упутисмо према Рајловцу. Код "Ђукић пумпе" српска барикада, са неким енергичним човјеком на челу, неће да се уклони. Кажу, прво нека иде муслиманска, па ћемо ми. Сложимо се, одемо неколико стотина метара даље, када муслимани захтијевају да прво иде српска.

Вратимо се, ухватим моменат и позовем шефа барикаде на страну и кажем му: "Склони се и они ће, а када се будемо враћали од Рајловца припреми људе и брзо запосједни и њихову. Важно нам је да имамо ову комуникацију под пуном контролом."

Примијетио је то и схватио и Келечевић па ми даде знак да се слаже. И тако скинемо ми те барикаде, а до Рајловца још неколико углавном српских, које поскидамо. Али, поставимо на пут један војни пункт састављен од официра из војне школе у Рајловцу. Када смо се вратили и када смо пролазили поред склоњене муслиманске барикаде, иза нас одмах испадоше неки људи и запосједоше је.

Види то и Кукањац, а који није знао за мој марифетлук, и рече:

"Е, не враћао се више, нека раде шта год хоће!"

Мислим да смо тога дана скидањем барикада спријечили велико крвопролиће.

Свједок

Борислав Ђурђевић, рођен 1963. године у Теслићу, официр и новинар, један је од малобројних који је током протеклог рата од Словеније, преко Хрватске, Сарајева и касније до Главног штаба ВРС непрестано био у жижи догађања, тамо гдје су се доносиле одлуке које су одређивале историјске токове. У наредним седмицама "Глас" ће објављивати одломке из његове књиге "Сјећања" која би ускоро требало да изађе из штампе.