"Сјећања" Борислава Ђурђевића (2): Опкољени у Птују

Борислав Ђурђевић 29.07.2025 08:32

Фото: Агенције

Рат је већ висио у ваздуху и видјело се да је неизбјежан. Налазио сам се на гониометарској станици Спухља код Птуја са посадом од два грађанска лица, Словенца и једног заставника Хрвата, као и неколико војника који су нам додијељени као стража.

До тада наш посао је био да заједно са другим гониометарским станицама, расутим широм Југославије, "сликамо" и пратимо локације јединица разних земаља, од америчке 6. флоте у Средоземљу, Јужног крила НАТО пакта, до аустријске и мађарске војске, као и 101. и 102. руске мотострељачке дивизије које су биле лоциране у Мађарској, а које су по ватреној моћи биле јаче од наших корпуса. (Након распада СССР-а официри тих јединица су, у општем расулу, ту технику продавали на све стране, између осталих наоружавали су и Хрватску)

Чим се загужвало у Словенији, након првог пуцња, окренули смо антене према снагама које су нападале ЈНА и хранили оперативу са подацима о локацијама територијалаца.

У сваком рату, и за војника и за цивила, без обзира колико знали о моћи и домету оружја и оруђа, први пуцањ је сусрет са нечим новим, у први мах - страшним. Били смо одмах на почетку окружени некаквим територијалцима, али пуцања није било. Пред сам почетак рата провео сам два-три дана на њиховим вјежбама, а знали су ме као новинара. О тој "војсци" сам створио слику као о безличној и безвољној маси, док су им новопечене старјешине били веома амбициозни, што је била једина опасност. То искуство ми је наредних дана много помогло. Првог дана у ратну стварност ме је стално враћало грување топова источније код Орможа, гдје је пуковник Ратко Каталина (касније је као члан команде 2. Војне области тешко рањен у колони у Добровољачкој улици у Сарајеву) са својом јединицом из Вараждинског корпуса вршио пробоје преко засједа и барикада према граници Прекомурју, као и салве које су се чуле западније од Марибора према граници, гдје је веома успјешно командант механизоване бригаде пуковник Стеван Томић, потоњи генерал и члан ГШ ВРС задужен за финансије, Бијељинац, веома успјешно извршио задатак и запосјео границу од Шентиља до Словењ Градеца.

Почело је

У мозгу сам преломио да је рат стваран када је другог дана сукоба изнад Љубљане оборен хеликоптер који је носио хљеб и том приликом је погинуо члан посаде авиомеханичар, старјешина Бојанче Сибиновски, са којим сам се од миља звао "куме". Никада нећу заборавити усхићење Јелка Кацина када је на телевизији изговарао његово име као мрског непријатеља кога су убили! То је исти онај Кацин који је, као европарламентарац, касније, двијехиљадитих харао по овим теренима и рекетирао локалне политичаре по Босни, Србији и Црној Гори. Измислио је чак и неко признање за најбољег градоначелника и за 80 хиљада евра додијелио га једном градоначелнику у БиХ, а овај ујутро ухапшен због криминала и спроведен у затвор!

Нисам имао скоро никакве ресурсе за одбрану, људство је било углавном техничке струке, а војници неискусни. Од наоружања смо имали само лично и то са само једним борбеним комплетом муниције, што је у жестоким условима било довољно за неколико сати борбе.

Сам објекат се налазио усред поља засијаних пшеницом, спојен једним макадамским путељком, на неколико стотина метара од магистралног пута Птуј - Ормож - Крапина. Поред су била два велика гониометарска антенска система која су заузимала најмање пола хектара, а неких седамсто-осамсто метара уоколо није био дозвољен ниједан објекат или кућа. Као сви мали објекти ЈНА били смо опремљени разним потрепштинама за живот да можемо опстати неколико дана без контакта са спољним свијетом. У почетку, критичан је био само хљеб, али имали смо двопеке.

Одмах сам схватио да нас, мада смо били потпуно опкољени са неколико стотина територијалаца, нису напали због тога што су мислили да имамо некакво страшно оружје или су њихове старјешине имале непослушност мобилисаних територијалаца. До нас су стизале ружне вијести о паду скоро свих наших малих објеката. Пала је гониометарска станица, иста као моја, у Крању, објекат на Рожнику код Љубљане, а људство углавном заробљено, док се мањи дио успио извући кроз шуму према парку Тиволи. Највећи и уникатни објекат на Похорју са кога су праћене радио-релејне везе сусједних земаља и Јужног крила НАТО пакта, такође је пао. Тај објекат са помоћним зградама био је велики пластични, са специјалним неметалима армирани торањ, висок четрдесетак метара са три нивоа у којима су се налазиле сале за рад, а на врху су биле постављене пријемне антене. У зидовима није било ни трунке метала да то не би слабило и ометало пријем сигнала на антенском систему. Било је то грађевинско чудо, једини такав објекат у Југославији, а наши грађевинари су се за њега "увјежбавали" градећи ранијих година два таква у Ираку. Ранијих година често сам тамо био у смјенама и пратио то чудо од почетка до завршетка изградње. Послуга овог објекта састављена од старјешина и грађанских лица, преводилаца, када је започео напад разбјежала се по шуми, а један водник, Абаз Половина, родом из Горажда, успио се пробити чак до мене, двадесетак километара даље, док је тренутни командир Цирил Белшак, Словенац, успио да се извуче до стана и ту се примири. Када смо га пресвукли и нахранили, пустили смо га да иде породици у Марибор. Ово су били само наши објекти, а падала су редом и чворишта везе, мала складишта... Ниједног, јединог момента, ни ја нити други припадници нисмо помишљали да се олако предамо. Стално ми је била на памети сентенца Матеја Бора: "Када вјетар дува, гране се за коријен држе!" Мој коријен је био јасан и нисам могао замислити да ме под оружаном пратњом, заробљеног, спроводи неки трбушасти територијалац.

Добри човјек Алојзије

Прво сам позвао у локалну пошту да их упозорим да случајно не искључују телефонске линије до објекта (и војне линије су ишле преко поште), јер ћу испресијецати све централне каблове који су ишли испод мог објекта, па ће пола Словеније остати без телефоније. Тамо се нашао и неки територијални командант и питао ме шта предлажем, јер он има наређење да то уради. Рекао сам му да не пипа ништа, а своје да извијести шта је урадио, па ћемо попити пиће када се ово заврши. Дјеловало је! Био сам једини мали објекат коме није искључен телефон и струја, јер смо људе који су послати да нам искључе струју отјерали. Том приликом у ногу је рањен један електричар, добар човјек, звао се Борис Фрас, а који је касније тужио словеначку државу да га је илегално послала да на трафо-станици искључи војсци струју. И добио их је на суду.

Са југоисточне стране од нас су се налазили индустријски објекти и фарме перадарске индустрије "Перутнине" Птуј, чији је директор био један изузетан човјек Алојзије Лојзе Гојичич. Он је за "ту глупост" забранио мобилизацију људи из своје фирме, а забранио је и да се ти чудни војници "мувају" у близини његових објеката. Чуо сам да је касније имао проблема, па се био преселио у Италију, али се, ипак, касније вратио у свој Птуј коме је био исто оно што и Фикрет Абдић Великој Кладуши.

Из тог правца, треће вечери рата, "Перутнинине" жене су се организовале и доставиле нам храну, посебно хљеб и тај тајни канал којим су нас Словенке снабдијевале функционисао је цијели рат. Чак су нам једну ноћ дотуриле још и један замрзивач пун хљеба. Те вечери сам најоданијем војнику, који није показивао страх, а био је Горанац, и био ми је неспорно лојалан, наредио да узме из алата тестеру за жељезо и да пререже јарбол за заставу, а да заставу постави на један дрвени срг. Када је то урадио, узели смо ес-ем-бе фарбу и мало нашарали ту цијев, закамуфлирали је маскирним мрежама и све је личило на прави топ! Био је то мој одговор на њихову најаву да су донијели минобацач да нас гађају.