"Сјећања" Борислава Ђурђевића (1): Како је у Цељу договорен рат

Као најважнији моменат који ће бити доступан истраживачима када се отворе архиве, а који на Милана Кучана и посебно Алију Изетбеговића у коме је он нашао најбољег сарадника ставља терет базичних злочинаца против мира, биће означен свакако тројни састанак у Цељу (одржан, мислим, 2. марта 1991. године), на коме су присуствовали Кучан, Фрањо Туђман и Изетбеговић.

Нашао сам се тамо, јер сам у то вријеме сарађивао са београдском "Политиком" и "Народном армијом", а и сам посао, са много слободних дана, то ми је дозвољавао. У Цељу сам имао једног познаника којег сам упознао још у вријеме док сам био сарадник загребачког "Вечерњег листа", као једног од шефова опозиционог ДЕМОС-а, (највећа опозициона странка на челу са Јожом Пучником) који ми је испричао детаље са затвореног састанка одакле није изашло ништа за јавност, а коме је он био технички домаћин. Он ми је (није коректно, пошто је жив и има породицу, да му помињем име) резултат састанка отприлике овако представио:

"Кучан је био изричит да се иде у рат и тврдио је да је Словенија у потпуности спремна за ту опцију. Чак је вани, близу границе (Грац), имао формиран и штаб за то. Изетбеговић је одмах прихватио ратну опцију као једину, а, интересантно, Туђман је био против рата, јер је као бивши војник знао да то није само политичка играрија. На крају је пристао."

Ратни план је изгледао отприлике овако: прво ће кренути Словенци да са полицијом и снагама ТО заузму границу и блокирају касарне ЈНА. Рачун је био да ће војска на тај начин бити испресијецана, а искључења воде, струје и комуникација ће да докрајче већ начети морал. Хрвати су, након првобитног Туђмановог противљења ратној опцији, прихватили да када крену Словенци, они спријече излазак јединица ЈНА из касарни у Хрватској или њихов транспорт преко Хрватске за Словенију, а Изетбеговић је био сагласан да се отвори фронт у Цазинској и Бихаћкој крајини, као и уз Дрину па да се на тај начин максимално развуку и ометају снаге савезне армије. (о Алијиним снагама чији је задатак био да тамо заподјену кавгу биће ријечи касније). Неколико дана потом, мислим 6. марта, Боро Јовић, предсједавајући Предсједништва Југославије, драматично сазива сједницу Штаба Врховне команде у Београду. Одмах ми је било јасно да су на столу имали договор из Цеља који је значио одлуку да се започне рат и да је то била реакција на тај састанак, мада то из саопштења није било до краја видљиво.

Кучанов говор

Доказа о томе да је словеначко руководство смишљено, плански и свјесно разарајућих посљедица извршило иницијални злочин против мира је много. Неких десетак дана пред почетак словеначког рата Милан Кучан је по регионалним центрима сакупљао најодговорније људе из општина и објашњавао им намјере, одлуке и разлоге зашто су се опредијелили за ратну опцију разлаза са Југославијом. Тако су у Птују окупљени најважнији људи те регије, њих неколико десетина, гдје им је Кучан на затвореном састанку износио задатке и разлоге за ратну опцију. Случајно сам се обрео у сали, док су остали новинари остали испред и нису могли ући. Цијели ток сам снимио на диктафон (који ми је касније заједно са касетом пао у Добровољачкој, као и нотес у коме сам забиљежио најважније ставке из Кучановог говора и бројна питања која су постављали општински руководиоци, а која су откривала колико су они по дубини спремни за тај план).

Суштина Кучановог обраћања може се сажети у неколико реченица из безмало једночасовног излагања и представљања детаља плана које сам добро запамтио: "Ми смо спремни, обезбиједили смо пријатеље, купили смо истину што је веома важно. Шта год да се догоди, обезбиједили смо и медијску и суштинску побједу. Неки од вас питају зашто рат?" – питао је Кучан, и одмах одговорио: "А шта ће нам дјеца учити из историје ако добијемо државу без пушке? Да ли ћемо бити формирана нација ако државу добијемо без метка? Не!" А онда је оштрим тоном закључио: "Рат који ће кратко трајати и који ће се брзо пренијети на Хрватску и Босну најбоље је рјешење за будућност и историју Словенаца и Словеније".

Значи, Кучан је био свјестан да кроз злочин против мира, који свјесно изазива, ратни пожар преноси на остатак Југославије.

Четвртог дана рата у Словенији, негдје код Новог Места, Јоже Пучник, шеф ДЕМОС-а, даје љутиту изјаву на вијест да је оклопномеханизована колона ЈНА неометано напустила касарну "Маршал Тито" у Загребу и кренула према Словенији. Тада је рекао:

"Хрвати се не држе договора о спречавању изласка агресора из касарни. Вратићемо им то кад-тад!"

Трећа потврда о томе да је у Цељу тог дана договорен почетак рата дошла ми је, мислим 17. септембра 1991. године у Загребу, у команди 5. Војне области. Претходне вечери успјели смо да одбијемо велики напад. Све је било у крхотинама. Око поднева, пред команду је дошла колона аутомобила у којој се налазио Алија Делимустафић, министар полиције у БиХ. Његов долазак је био раније најављен, јер се тих дана говорило и јалово преговарало о враћању у функцију Пута АВНОЈ-а од Карловца преко Бихаћа и Јајца према Сарајеву, гдје је требало да буду потписници Хрвати, БиХ и генерал Андрија Рашета, замјеник команданта 5. Војне области и изасланик Предсједништва Југославије за Хрватску.

"Клањај мало, исплати се"

Сједио сам у кабинету код генерала Рашете када је секретарица Милена, вриједна Личанка родом из Перушића, најавила Делимустафића. Пошто сам му одмах био на удару, пролазећи крај мене, пружио ми је руку и упитао:

"Клањаш ли ти мали?"

"Не!" - одговорих.

"Клањај мало, исплати се. Нисам ни ја неки муслиман, али иде лова!"

Онда се руковао са генералом Рашетом и одмах му саопштио:

"Генерале, овај састанак нема никаквог смисла. Био сам код Хрвата да отворимо тај пут, а они ме питају када ћу отворити фронт на Дрини и у Бихаћу. Изгледа да је онај мој луди Алија договорио рат, а мене само завитлавају. Шта ће ми пут ако имам рат!"

Нису сви Словенци били за рат. Већина официра и грађанских лица у ЈНА остали су лојални Југославији и заклетви до краја, као и у Другом свјетском рату гдје се преко хиљаду и по словеначких официра и подофицира опредијелило за Југословенску војску у отаџбини.

Једна група професора универзитета и првака из културе, од којих су неки коју годину раније били окупљени око друштва "Сава", а које је његовало српско-словеначко пријатељство, чији су челни људи били привредник Драган Аничић, тадашњи генерални директор "Крке" Ново Место и глумица Ирена Просен, тада на челу љубљанског позоришта у Дому шпанских бораца. И ја сам ту имао важну улогу. Са професором Вељком Русом на челу сматрали су да сукоб са Србима нарушава пријатељство два јужнословенска народа који никада кроз историју нису били у сукобу. Упали су на националну телевизију првих дана сукоба и то саопштили.  То је било мало и недовољно да би се спријечио рат који је заговарао Милан Кучан.

Свједок

Борислав Ђурђевић, рођен 1963. године у Теслићу, официр и новинар, један је од малобројних који је током протеклог рата од Словеније, преко Хрватске, Сарајева и касније до Главног штаба ВРС непрестано био у жижи догађања, тамо гдје су се доносиле одлуке које су одређивале историјске токове. У наредним седмицама "Глас" ће објављивати одломке из његове књиге "Сјећања" која би ускоро требало да изађе из штампе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.