"Сјећања" Борислава Ђурђевића (16): Долазак Мекензија и излазак

Борислав Ђурђевић 14.08.2025 09:42

Фото: Агенције

Ускоро је у салу, нешто послије девет сати, дошао генерал Мекензи са јаком пратњом УНПРОФОР-а и са њим генерал Аксентијевић, пуковник Чађо и остали чланови тима. Када су ме видјели у мртвачком одијелу, Чађо и Аксентијевић само што нису заплакали.

Мекензи је одмах својима наредио да се сала подијели и да се између заробљеника и наших чувара постави кордон УНПРОФОР-а и одмах рекао да наше изјашњавање Шиберу ништа не значи, јер није по конвенцијама.

Устао сам и гласно рекао, обраћајући се Аксентијевићу: "Ми не излазимо док не будемо знали судбину свих заробљених." Прочитао сам списак који смо саставили на кутији "дрине ћилимаре". Аксентијевић је рекао да је то у реду и да они брину о свему и имају увид у све и да ће убрзо доћи аутобуси који ће нас превести у Лукавицу. Док сам говорио, почела је дерњава стражара, а најгласнији онај Зука. "Ти си најгори, тебе смо требали смакнут'! Нећеш изаћи одавде жив!"

Мекензи је са нама оставио свог пратиоца мајора са посадом војника да нас штити и раздваја од те руље и заједно са нашим тимом отишао.

Поново је ушао Шибер и отишао међу војнике да их наговара да траже да нас размијене за аеродром. Устао сам и тражио од њега да изађе, јер ми смо под заштитом УН. Покуњио се и изашао, а према мени је кренула нова канонада псовки и витлања пушкама. Док сам говорио, канадски мајор, са којим сам се раније упознао, своје војнике је окренуо према тој руљи са пушкама "на готовс", а мени је руком показивао да наставим.

Кроз отприлике два сата, поново су дошли наш тим и генерал Мекензи. И даље су ме засипали пријетећим узвицима да нећу жив изаћи. Онда су официри безбједности око мене направили живи зид и на излазу примали ударце кундацима. Када сам ушао у аутобус, осјећао сам се коначно сигуран.

Без проблема стигли смо у Лукавицу. Прво сам кренуо према згради Команде пред којом је стајао Кукањац. Када ме је видио, искрено ме загрлио и скоро заплакао. Ништа није говорио. Одједном иза мене генерал Бранко Станковић, начелник штаба, који је посљедњих петнаестак дана требало да командује Армијом, позва ме да дођем до њега.

Каже ми: "Што га грлиш, видиш шта вам је направио?"

Тада не могох да се суздржим и сасух му у лице:

"Срам те било, издајниче, неспособњаковићу, скутро људска! Како те није срамота? Сто пута си могао силом прогулити тих пар стотина метара, прво да помогнеш Лабудовићу, па нама. Марш у пизду материну и ако те још једном видим пребићу те ништаријо!"

Станковић побјегао

Након неких сат времена сјео је на хеликоптер и побјегао за Београд. Неколико дана касније, како ми рекоше, а ја то нисам видио, дошао је у Главни штаб да моли за неко возило да му у Београд превезе некакве ормаре. Када је то чуо Младић, избацио га је наглавачке као издајника, док је Кукањца, након примопредаје Армије, чиме је Младић неколико дана постао формални командант, испратио са уважавањем као команданта.

Навече, нашао сам мог "стојадина" кога је пуковник Вукелић раније извезао и кључеве у њему, али са једним метком разбијеним лептир стаклом.

Утврдих да су ми сва документа и дипломе и личне ствари ту. Одлучим да заједно са пуковником Петром Салапуром и потпуковником доктором Тончијем Пошом, Хрватом, али великим Србином, који је кренуо на Пале на Коран да формира српску војну болницу, одемо у Хан Пијесак гдје смо чули да ће се формирати штаб Српске војске. Успут смо имали малих проблема у селу Тврдимићи са локалним становницима који су поставили оружану засједу и запуцали на нас, не дајући нам да прођемо.

Тада је Тончи, човјек, висок два метра, а метар и по широк преко леђа, устао, изашао међу метке и каже: "Стоко српска, хоћете да се међу собом поубијамо." Пошто су га препознали, изађоше из заклона и кажу: "Само не дамо да ико бјежи или носи било шта." Прођосмо ипак срећно без огреботина.

Генерал Васиљевић

Много година касније, разговарам о мојим искуствима са Биљом Ђурђевић, која се само пуким случајем није нашла у тој колони, а она ми каже.

"Када сам чула да је екипа Народне армије заробљена, отишла сам код пуковника Матовића, шефа и питала га шта ће предузети. Он је само слегао раменима, па сам хитно одјурила у Генералштаб код генерала Аце Васиљевића. Чим сам ушла, пита ме: "Дошла си због Боре Ђурђевића?"

" Не, зар је и он заробљен?!"

"Покушавам да извучем њега и капетана Марковића. То ми је најважније."

"Онда придодајте на списак и двојицу новинара Народне армије." Потом је узео телефон и позвао један број.

"Здраво прика, како си, како породица? Да не дужим пуно, занима ме да ми из заробљеништва извучеш капетана Марковића и Бору Ђурђевића и још два новинара Народне армије."

Ту се разговор заврши, а Ацо Биљи објасни да је звао Алију Делимустафића са којим је био родбински везан и да је обећао да ће учинити што може. То је Биља описала у својој књизи "Плави разговори".

Цијелу ноћ сам, након тог сазнања да се Генералштаб, лично Ацо Васиљевић заузео за мене, размишљао како је до тога дошло. Васиљевића никада уживо нисам упознао. Негдје осамдесетих, због мога писања и јавних наступа по Словенији, често су ме почели посјећивати, притискати и опсједати безбједњаци, којих се нисам плашио, па је то одједном нестало као руком однесено. Имао сам осјећај да ми чак нека невидљива рука помаже. Сјетим се да ми је једном Пепо Салапура, са којим сам био пријатељ још из Школе страних језика, а са којим сам често путовао, рекао: "Е, мој Боро, ја више година чувам твоја него своја леђа!" Он је био из Ациног безбједосног миљеа. На неколико мјесеци прије него ће умријети био сам у посјети генералу Рашети. Већ није могао устати из кревета. Када ми је причао са киме се виђа рече: "Са пријатељом, Ацом Васиљевићем. Он ме стално обилази." Одгонетнуо сам. Васиљевић је вјероватно знао за мене, али позив да ме извуче сигурно је био од Рашете! Био сам убијеђен да ми никада не би рекао да је то чинио за мене. Зато и јесте био од мог највећег поштовања.

Моје ауто сам довезао у Црну Ријеку код Хан Пијеска, командно мјесто Главног штаба, и оставио га на некој ливадици близу барака у које је био смјештен Штаб. У њему су ми била сва документа, дипломе, а и мртвачка униформа и кутија "дрине ћилимаре" што сам касније планирао донирати неком музеју као вриједне историјске артефакте. Међутим, мој "стојадин" је након двадесетак дана бестрага нестао. Неко га је украо! Када сам примијетио, псовао сам на сав глас, враћајући се према баракама. Сретне ме генерал Младић и пита шта се догодило, што сам љут. Објасним му.

"Није то страшно, једном ће и мене украсти. Хајде, смири се! Жива ти је глава на раменима. То је најважније, а аута ће у животу бити".