"Сјећања" Борислава Ђурђевића (11): Генерал Фетахагић и Таиб из Клокотнице

Доласком Унпрофора генерал Аксентијевић је постављен на мјесто шефа тима за сарадњу са истим, а на његово мјесто, помоћника команданта Армије за морал и правне послове, постављен је генерал Мухарем Фетахагић, добричина, убијеђени Југословен, тих и помало смушен и препаднут.

У њему се одвијала борба између онога што је чинило суштину и смисао његовог живота, а то је Југославија, и притисака да одједном постане муслимански генерал. Примијетио сам да све то што се догађало једва подноси па сам га помало и тјешио. Посебно му је тешко пало, мислим да је то било 7 априла, када је на прес-конференцији у Дому ЈНА прочитао усаглашено саопштење команде Армије, за кога је накнадно утврдио да га компромитује код муслимана, а углавном га је сам писао, уз нашу малу помоћ. Био је родом из Грачанице, из мјеста Клокотница, надомак Добоја.

Једном приликом, дан-два пошто што сам се вратио са Купреса, затекнем га да разговара са неким Таибом и савјетује га да не започиње и не срља у рат. Када ме видио мало је спустио слушалицу и почео да ми се јада да се неки Таиб прогласио командантом Клокотнице код Грачанице, а надомак Добоја, и да хоће да крене на Добој, јер се плаши да ЈНА и Срби не крену на њега. Узмем карту и погледам, све ми је било јасно, и предложим Фетахагићу да тај проблем ријешимо на најмирнији начин. Питам га колико Таиб има оружја. Каже нема нешто посебно, чак сви немају ни пушке. Предложим да контактирамо са командом у Добоју и да Таибу пошаљемо један камион пушака, а да се он повуче који километар назад и организује одбрану села тачно на ивици и да се не примиче тунелу и Светлечој, доминантном простору сјевероисточно од Добоја, јер ће тиме изазвати оштру реакцију Војске. Каже ми Фетахагић да он то не може урадити јер га нико у Добоју неће послушати. Кажем му да ћу ја то уредити, само нека договори са Таибом. И, Таиб пристаде да послуша земљака, генерала, за кога је изгледа сматрао да је моћан и да ведри и облачи у Сарајеву.

Одем одмах до пуковника Ратка Каталине, јер нисам нашао Бошка Келечевића, начелника за безбједност у Армији, и до пуковника Душана Ковачевића  помоћника за позадину. Изложим им план ојачавања веома важне, а ровите источне и сјеверноисточне  линије ка Добоју, а коју је угрожавао управо агресивни Таиб. Идеја је била да Таибу дамо некакве танџаре, да се он повуче назад који километар до самог села, а да брзом акцијом одмах тај простор запосједне једна чета неке од јединица из Добоја. Тако бисмо отклонили опасност од Добоја са те стране.

Тако и би. Задовољни и Фетахагић и Таиб, а, богами, и ја.

Сутрадан, опет генерала зове Таиб, а ја се за сваки случај не одмичем из кабинета. Говори генералу да је све превара, да су "четници" запосјели све до улаза у село. Пита га Фетахагић да ли је стигло оружје, Јесте, каже Таиб, али танко је то у поређењу с чиме су они дошли. Гледа мене добри генерал и очима пита шта је ово. Слегнем раменима и кажем: "Ја сам, генерале, предузео да им по договору, од команданта гарнизона у Добоју Ћазима Хусића, обезбиједим камион пушака и савјест ми је чиста."

Ћути он, и поче се паковати. Каже ми:

"Боро, да се поздравимо. Није ми добро, ја одох у Војну болницу, де јави возачу да ме чека.."

Тако је Фетахагић боравио у Војној болници неколико дана, а којој је  командант био енергични пуковник  Томо Таушан, да би се упутио својој кући и није био од користи ни муслиманима који су га због онога саопштења од 7. априла гледали са подозрењем до краја живота.

Мурат Шабановић

Једанаестог априла, када сам сав потресен покољем над Србима, долетио са Купреса, и био на измаку снага због сталног повраћања од сцена које сам видио, у Вишеграду је неки луди Мурат Шабановић тврдио да је заузео брану хидроцентрале и да ће је срушити. Кукањац је одмах позвао генерала Ојданића који је био командант Ужичког корпуса да види о чему је ријеч. Ускоро га је Ојданић обавијестио да је Мурат изолован и да је он са једном четом већ запосјео брану и све највиталније тачке на њој и да тај лудак пуца празном пушком.

У то вријеме уживо је текао јавни разговор Мурата са Алијом Изетбеговићем, а позвали су јавно и Кукањца да се укључи.

Кажем му: 

"Генерале, немојте, то је представа!"

"Ма хоћу мало да се зезам!" - вели Кукањац.

Пошто се он у том моменту пресвлачио у маскирну униформу која је имала опртаче, које није још био закачио и вукли су се по поду, хватам за опртаче и кажем му: "Генерале, морате ме послушати, не јављајте се! Нека они праве представу без нас!"

Упркос томе, Кукањац дође до интерфона и поче разговор утроје са молбом Мурату да то не чини, а свјестан да Мурат више није у могућности ништа да направи. Могуће да је то знао и Изетбеговић. Нисам то могао слушати, и изашао сам у своју канцеларију. Ускоро дође Кукањац до мене:

"Мали, знам ја да си паметан и да ове ствари знаш, зато си ту, па и да ми не даш да правим глупости и зато свака ти част, али могу и ја нешто без тебе да одлучим."

"У реду, генерале, али ово све што се догађа је историја, овај разговор са Муратом засјениће све што сте одлично направили. Ко вам не буде желио добро, изругиваће вам се, а ко буде желио добро, неће имати гдје да каже истину."

Често сам годинама касније са њим разговарао. Служио сам му као терапија од силних напада разних политичких скоројевића. Увијек ми је говорио:

"Тебе сам требао послушати!"

Неких десетак дана прије него што ће умријети пожали ми се у телефонском разговору:

"Мали, ти си ми и био и остао ријетки пријатељ који ми жели добро и који зна истину. Тебе сам требао слушати."

Осјетио сам да је и заплакао.

Ганићев ратни план

Негдје половином априла из Предсједништва пошаљу захтјев да Ејуп Ганић жели да разговара са војним врхом. Кукањац каже:

"Са тим болесним лажовом ја не разговарам."

У том моменту се, неким послом, у команди налазио и командант Тузланског корпуса генерал Саво Јанковић. Показујући на мене, каже њему Кукањац:

"Саво, узми овог малог са собом и иди ти. Био си политичар и министар, па боље од мене разумијеш лажове, а имаш и извјежбан желудац за њих."

И закажемо састанак у салону Дома ЈНА истог дана у 12 сати. Када смо сјели, њему Саво одмах с прста:

 "Што си ме неки дан хтио убити у Живиницама?"

"Када, како?" -  изненади се Ганић.

"Па када си пред мој састанак у Дому културе сакупио своје да демонстрирају и, као бива, траже хљеба, а требало је да изврше атентат."

"Да, да, било је ту и будала које су тражиле хљеба", присјети се Ганић, не схватајући да је признао да стоји иза покушаја убиства команданта Тузланског корпуса.

Суштина састанка, кога је он тражио, је његово отворено изношење ратног плана муслимана у БиХ и њихових договора са Хрватима.

"Генерале, захтијевамо да се на сјеверу повучете десет километара од Саве на југ, а ми смо договорили са Хрватима да они уђу у тај простор са својим јединицама. То ће нам бити најбоља гаранција за мир."

Генерал га је питао да можда нешто није побркао у глави и ако убудуће жели да нам узима вријеме да смисли нешто паметније.

Након пола сата разишли смо се уз још једну потврду да муслимани заједено са Хрватском планирају тотални рат у БиХ, настављајући да врше злочин против мира на кога је Изетбеговић пристао у Цељу годину дана раније.. Чак су били усвојили и цијели ратни план.

Свједок

Борислав Ђурђевић, рођен 1963. године у Теслићу, официр и новинар, један је од малобројних који је током протеклог рата од Словеније, преко Хрватске, Сарајева и касније до Главног штаба ВРС непрестано био у жижи догађања, тамо гдје су се доносиле одлуке које су одређивале историјске токове. У наредним седмицама "Глас" ће објављивати одломке из његове књиге "Сјећања" која би ускоро требало да изађе из штампе.

Повезани текстови:

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (1): Како је у Цељу договорен рат

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (2): Опкољени у Птују

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (3): Одлазак из Словеније

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (4): Ни метак нисмо оставили у Загребу

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (5): Лет на Папук под кишом метака

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (6): Засједа на улазу у Загреб

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (7): О издајама

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (8): Долазак у Сарајево и тајни "штаб за подршку"

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (9): Одлука која је одредила судбину Српске

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (10): Купрес 92

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.