"Сјећања" Борислава Ђурђевића (10): Купрес 92

Почетком априла '92. ситуација се почела компликовати у разним дијеловима зоне одговорности 2. Армије. Преформацијама и прецизнијим подјелама зона одговорности потчињених оперативних састава, бољим увезивањем садејства између корпуса, команда Армије је умногоме допринијела да се у април уђе са јасном сликом стања и могућности јединица, а на већини праваца могло се са постојећим снагама брзо и ефикасно интервенисати на испаде непријатеља.

У то вријеме из Хрватске се на територију БиХ, вјероватно по договору са муслиманским руководством, пребацује више хрватских јединица чији задатак је имао најмање два циља: заузимање нових територија и стварање компактних простора под контролом и иницирање муслиманског становништва да активније уђе у рат.

Почетком априла локалне снаге ХОС-а и неколико крупнијих јединица са простора цијеле Хрватске, након ескалације у Посавини, одлучиле су да заузму стратегијски важан простор Купреса. Та, већински српска, планинска општина, са локалним снагама није била у стању да се одбрани. Хрвати су почетком априла са југа брзо запосјели цијело Купрешко поље и починили многе злочине, а саму варош Купрес окупирали су 7. априла.

Команда Армије, након што је почетком априла до краја прозрела хрватске намјере, издала је задатак Бањалучком корпусу да у садејству са Книнским корпусом изради план ослобађања подручја Купреса и да за те потребе ангажује 30. дивизију којом је командовао Станислав Галић, тада у чину пуковника.

Злочин у Доњем Маловану

Пуковник Галић са својим штабом испланирао је операцију кодног назива "Купрес 92", која је у потпуности одобрена од команди корпуса и Армије. Галићева идеја је да фронтално, са сјевера,  заузима Купрешко поље до улаза у Шујицу. У средину је поставио ојачани оклопни батаљон којим је командовао потпуковник Славко Лисица, један од најбољих команданата за употребу оклопних јединица кога су и ЈНА, а касније и ВРС имале, а иза оклопа и по боковима је наступала класична и моторизована пјешадија. Испред њих је артиљерија отварала ватром пролазе и помјерала ватру тачно испред властитог предњег краја. Операција је 10. априла ујутро кренула из рејона Злосела цијелом ширином фронта. Галићеве снаге су стравичном брзином мљеле све пред собом.

Тог јутра отишао сам код Кукањца и тражио да узмем хеликоптер и поведем групу новинара да испратимо операцију. Прво се томе противио образложењем да је лет ризичан, да би ипак пристао. Раније сам био све припремио: почев од пилота до новинара, а из Радио Сарајева репортер је случајно био Ринко Голубовић, Кукањчев зет. Слетимо негдје око Злосела, обезбиједим комби за новинаре, а себи прибавим некакву кампањолу. Објасним возачу да новинаре уведе у Купрес који је баш тих тренутака био ослобађан од посљедњих усташа и да буду тамо док ја не дођем, јер је ризично да иду на предњи крај.

Тако појурим за јединицама које су мљеле све пред собом. Прођем Купрес из којег се још димило и све мирисало на барут, те кренем путем према југу. Бојиште на коме још није извршена асанација било је као из уџбеника: на све стране као снопље лежале су мртве усташе. Касније сам сазнао да су најгоре страдали вуковарски "Жути мрави". Имао сам осјећај да ни један метак није промашио. Мада сам први пут у животу видио мртве људе, поглед на расута тијела усташа по Купрешком пољу ми није изазивао гађење, јер, као и сваки војник, имао сам у подвијести уграђено да су изгинули војнички, у борби. Након десетак километара вожње, стигосмо у Горњи Малован гдје затекосмо неколико разбацаних кућа и једну стазицу између њих и појата за стоку према Доњем Маловану, који је, занимљиво, на земљописној  карти  повише Горњег Малована.

Видим на једном узвишењу у Доњем Маловану много свијета и на све стране плач. Војска је била највише километар-два испред нас завршавајући операцију ослобађања Купрешког поља. Кажем возачу да се паркира и да ме чека. Упутим се уз брдо према Доњем Маловану. Изнад путељка примијетих више локви усидрене крви, набројим двадесет и једну у правилним размацима од по два-три метра. Јасно се видјело да је ту нешто масовно поклано. Након стотинак метара дођох на узвишење гдје затекох неколицину људи како откопавају једну велику јаму ширине три-четири, а дужине пет-шест метара на проширењу које је очигледно некада било сеоско гувно за вршење жита. Из јаме су вадили набацане поклане лешеве, жена, дјеце... Нисам издржао више да то гледам, вратио сам се до возила и неколико пута повратио, поготово када сам у повратку поново видио изнад путељка локвице крви које сам у глави повезивао са тијелима која су вађена из јаме.

Кажем возачу да окрене - идемо за Купрес. Када смо тамо стигли, народ се већ почео враћати, а новинари су на све стране шкљоцали апаратима. Окупим их и кажем шта сам видио у Маловану. Сјели су у комби и отишли тамо, али су се убрзо вратили јер су им рекли да су лешеви на путу да се превезу у Купрес. Неки од њих су усликали празну рупу у којој је још остало дијелова разне одјеће са убијених.

Необјављена репортажа

За неких сат-два довезли су настрадале и поредали их испред Дома културе на Купресу и покрили ћебадима. Тачно се видјело испод којег ћебета су склупчана дјеца. То је једна од најпотреснијих ратних сцена коју сам доживио. Ускоро сам окупио све, вратио се до хеликоптера и одлетјесмо до Рајловца, одакле ме Голубовић својим аутом пребаци до Команде Армије. Нисам могао реферисати, нити испричати шта сам видио, стално сам тај и сљедећи дан повраћао. Кукањац је наредио куварима да ми направе топлу супицу да се некако опоравим. Тек трећег дана прибрао сам се од тих мучних сцена.

Голубовићу никада нису на Радио Сарајеву дозволили да објави репортажу са Купреса, а већина осталих је коректно, али углавном штуро информисала јавност, не улазећи у суштину.

Војнички беспријекорна купрешка операција препоручила је команданта 30. дивизије, пуковника Станислава Галића, потоњег генерала ВРС, за првог команданта Сарајевско-романијског корпуса ВРС, са којим је, за нешто више од три године успјешног командовања, извео тринаест одбрамбених и једну нападну операцију, и на тај начин, на веома компликованом дијелу фронта, сачувао компактност српске територије.

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (1): Како је у Цељу договорен рат

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (2): Опкољени у Птују

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (3): Одлазак из Словеније

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (4): Ни метак нисмо оставили у Загребу

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (5): Лет на Папук под кишом метака

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (6): Засједа на улазу у Загреб

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (7): О издајама

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (8): Долазак у Сарајево и тајни "штаб за подршку"

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (9): Одлука која је одредила судбину Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.