"Сјећања" Борислава Ђурђевића (7): О издајама

Посебно ми је остао у сјећању никада објављени интервју ХТВ-a са генералом Андријом Рашетом. Најавили су нам се у заиста репрезентативном издању Хрватске телевизије. Томислав Марчинко, генерални директор, један млађи новинар. некакав надувенко, па му нисам ни запамтио име, и једна од уредница Хловерка Новак коју сам дуго лично познавао и она мене, са екипом сниматеља. Поред њих у кабинету код генерала био сам ја и потпуковник Бојан Миросављев, Војвођанин, годинама уредник армијских новина у Загребу. Један безвољан човјек који мисли само о себи и од када сам дошао у команду, логично је било да сарађујемо, али нисмо успјели размијенити укупно неколико реченица. Он је углавном спавао и ничим се није бавио, што сам ја прихватио као чињеницу, јер није био једини такав.

На самом почетку, Марчинко, који је још имао проблема са ијекавским, који му је као Лали неприродно стајао, опуштао је атмосферу отвореном понудом Бојану да пређе код њих, може у војску, може на телевизију, а не мора ништа, само да напусти ЈНА. Бојан  је нешто промумлао, а Рашета је упитао да ли су дошли због пропаганде или интервјуа. Онда се обратила Хловерка, коју сам дуго знао као шефицу дописника у "Вечерњаку" гдје смо сарађивали, и каже ми: Боро у овом коферу су паре. Реци колико, и пређи или са тим иди гдје год хоћеш у свијет.

Глупе приче

Одмах ју је у томе подржао Марчинко са неком глупом причом да је штета да трунем као некакав портпаролчић. Оштро сам их одбио и тражио да започну са интервјуом или да иду кући. Онај надувенко, изгледа без обзира на Марчинкове функције, главни у дружини, само је ћутао до тада, а онда је прозборио: "Хајде да радимо". Заврши се тај интервју. За дан-два из команде неста мој Бојан. Чуо сам да су га били мало мобилисали па пустили. Интервју, наравно, никада није објављен, али може се данас наћи на интернету гдје га је неко поставио.

Било је још Срба који су прелазили на другу страну. Једно јутро каже ми Рашета да видимо нешто са Слобом Стајичићем, Шапчанином, једним од најперспективнијих официра у команди који је тог момента обављао дужност главног персоналца Армије и за неки дан требало да се окити чином генерала. Кажем му: "Шефе, мислим да ће он за који дан код Туђмана, ако већ није одмаглио.

"Како?" - искрено се изненади Рашета.

"Па он је добар са Туђмановом породицом и стално гунђа да ово није његов рат и да више не може да издржи."

Тог дана је пребјегао код Туђмана, али на молбу да га као ПВО официра тамо приме није прошао па се запослио као возач у неким новинама.

Марко Бамбуловић је био потпуковник, родом из околине Жупање. Имао је доста браће и полубраће. Рођен је 1942. у српској породици, и по рођењу, да га усташе не би убиле, родитељи га крсте у католичкој цркви и тако остане жив. Увијек се изјашњавао као Србин, као и његов брат кога сам касније упознао, а који је цијели рат радио у војној кантини у Брчком. Марко је био у мом одјељењу код Аксентијевића, гдје је био још извјестан број високих, неупотребљивих официра, углавном Хрвата, па им Аксентијевић није ни издавао никакве задатке.

Тринаестог септембра, видим, скупили се они сви поред телефона у претканцеларији код мене и жучно са неким разговарају, помињу име генерала Аксентијевића. Трајало је то неких пола сата, па их упитах:

"Шта је било?"

" Ништа, управо су код Карловца приземљили генерала Аксентијевића." 

"А ви сте их изгледа наводили да то ураде, пошто сте знали када је и гдје јутрос полетио?"  упитах.

Тајац!

Срби код Туђмана

Марко поче да замуцкује нешто.

Рекох: "Сада ћу о овоме обавијестити пуковника Тошу, а ви се пакујте и можете понијети личне ствари, укључено и личне пиштоље, ипак сте официри, и правац код вашег Туђмана."

Одмах обавијестим пуковника Тодора Тошу Косановића, који је био неформални командант људству у команди задужен за одбрану команде и из вани и изнутра, и та група је ускоро напустила команду, само Марко није.

Кажем му:" Марко, и ти си учествовао."

"Па и ја сам Хрват, крштен сам као католик, одох и ја!"

Чујем да је касније био некакав Туђманов официр у гарнизону у Јастребарском, а када му је досадило прешао је наводно у Нови Сад.

Ако сам добро успио да саберем све, Туђман је имао петнаестак Срба команданата који су се опредијелили да иду стопама усташког команданта авијације из Другог свјетског рата, Србина, генерала Узелца.

Хапшење Аксентијевића, који је потом чамио 72 дана у Реметинцу до размјене за Кикаша, био ми је један од најпотреснијих догађаја. На моје очи су наводили његово хапшење, а нисам могао ништа направити! Аксентијевић је један од најчеститијих људи које сам икада упознао. Био је ратно сироче, четворогодишње дијете професора кога су у Крагујевцу заједно са његовим ђацима  стријељали Нијемци. Кроз главу ми је синуло -  зар и њега да убију усташе? Никада нећу заборавити, касније, њега и пуковника Чађу приликом нашег изласка из заробљеништва у Добровољачкој, када су ме видјели у одијелу којим се опремају НН мртваци - пустили су сузе. То могу само велики људи, прави пријатељи!

Претходни наставци:

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (1): Како је у Цељу договорен рат

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (2): Опкољени у Птују

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (3): Одлазак из Словеније

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (4): Ни метак нисмо оставили у Загребу

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (5): Лет на Папук под кишом метака

"Сјећања" Борислава Ђурђевића (6): Засједа на улазу у Загреб

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.