"Сјећања" Борислава Ђурђевића (19): "Српска војска"

Борислав Ђурђевић 18.08.2025 06:47

Фото: Агенције

Први задатак Центра, са људством које сам у почетку имао, био је да Штаб дневно, ујутро и навече, "храним" пресјеком стања медијског простора, посебно активности медија са непријатељске стране. Други, веома важан, задатак био је потрага за новим људима. Мој услов је био за све оне који треба да дођу да морају бити бољи од мене. Не шалим се, управо тако!

Прво смо нашли неколико младих новинара међу редовним војницима, од којих су неки били изузетни. Били су то Огњен Тадић, студент права са озбиљним новинарским искуством и талентом, дјечак који је прошао пакао логора "Лора", затим Александар Хршум, па веома амбициозни Горан Маљукан који, додуше, није био миљеник власти, јер је неком приликом у тексту критиковао Караџића. Мени то није сметало код њега, већ што је био инфициран писанијама Небојше Јеврића, а такве квалификације наших војника и борбе нисмо могли да афирмишемо. Али, био је веома даровит новинар. Потом добијамо два озбиљна имена: Александра Петрановића и Ристу Мотику, па пјеснике Витомира Малог и Дејана Гутаља, те Горана Маунагу. За дактилографа смо добили најбољу из "Ослобођења" Слободанку Бобу Радовић. Дивно створење, само куца и пјевуши. То је већ била озбиљна екипа. Технички дио нам је појачао мајор Тихомир Коловић, некадашњи директор војне штампарије у Сплиту, па сјајни млади фоторепортер Огњен Радошевић, као и још неколико аналитичара садржаја. У каснијој фази добили смо појачање у Зорану Кусмуку, афирмисаном сликару.

Већ је било вријеме да донесем одлуку и пошаљем је на сагласност генералу Гвери да покрећемо новине, централно гласило ВРС. На првом састанку подијелили смо уредничка мјеста по секторима, изгласали назив, а Лазо Сикимић је припремио на рачунару неколико варијанти логотипа "Српске војске". Том приликом је настао и сам званични амблем ВРС, чије ауторство, приоритетно, могу да припишем Лази Сикимићу, па и свима нама који смо му суфлирали, дакако и генералу Гвери чије су примједбе и интервенције биле више него драгоцјене. Између осталог, он је исправио некакве тачке. Сви уредници су у најкраћем року требали да изграде сарадничку мрежу на терену, а Дража Јекнић је добио задатак да увијек буде најбржи и најреферентнији да објављује садржаје из културе настале на фронту или везане за фронт.

Први број

На првом састанку питао сам све по реду, од чика Драже Јекнића, који је постао уредник културе, па до посљедњег: да ли је икада ико од њих водио сличан пројекат и да ли је одлучивао о туђим текстовима. Сви су ћутали. Значи нико. Узео сам одмах телефон и назвао Драгана Хаџи-Антића, главног уредника и директора "Политике" и изложио му проблем: "Драгане, мораш ми о свом трошку обезбиједити да у наредна три-четири мјесеца, овдје, код мене, у смјенама, као стручни консултанти дежурају један новински и један технички уредник. Њихов посао је да нам пренесу искуства у том занату". Након мало гунђања пристао, је јер сам одавно већ био "Политикин" човјек.

Ти људи су нам заиста много значили, пренијели су нам своја искуства и прије изласка првог броја, већ смо и у том дијелу изгледали озбиљно. За први број, пошто није било никаквог новца на располагању, нашли смо неколико палета папира које лопови још нису покрали и одлучили да новине штампамо у локалној штампарији, у Рогатици. Све смо припремили, и који дан раније сам са Коловићем, који је био експерт за штампу, отишао да видим стање штампарије. По мом виђењу то је личило на расуло, а по Коловићевом брзо се могло ставити у функцију. Нађемо директора, некаквог Боровчанина и дам му задатак да за два дана све доведе у ред. Вели да нема људи. На питање колико је радника било и гдје су сада добих одговор да су ту радиле углавном жене. Уз напомену да има на располагању два мајстора на које може да рачуна, рече ми да је нестала нека важна машина неопходна за производњу. Питам га колико је тешка та машина. Каже – неколико стотина килограма, али и да је веома скупа. На тај одговор реаговао сам ријечима са једним успјелим младићевским "штосом": "Ти си директор и без тебе и твог знања то није могло да се догоди, јер се ради о великој ствари. Иди реци човјеку да сте проваљени и до ујутро да је враћена на мјесто. А све запослене одмах да си ангажовао, а ако ти треба још људи тражи да ти их хитно мобилишу."

Када смо дошли кроз два дана, штампарија се сијала, све машине, па и "нестала", на свом мјесту. Вјерујем да никада није била уреднија. Запослени на својим мјестима. Само што нема струје. Тај проблем ријешисмо тако што смо довезли велики агрегат заједно са палетама папира.

Наредне бројеве смо штампали у "Политици", а колорне стране у Војној штампарији, док су нам госпође из Војногеографског института кришом, бесплатно, радиле припреме колорних страна и корица што је било скупо. Те исте госпође су ме једном приликом позвале на вечеру, све старе Београђанке, четврто-пето кољено. Када сам дошао, сједи њих десетак и плету чарапе, рукавице и џемпере, како која, као на некадашњим сеоским прелима. Питам за кога то раде. Кажу: "За фронт!". Предложим им да направим причу, али ни да чују: "Не радимо ми ово да би се сликале, већ зато што волимо наш народ. Ово је наша борба, наш фронт." Све до сада сам поштовао њихов захтјев да ћутим, али више не могу, нити имам право.

Имали смо често и проблема, нарочито због недостатка новца. Министарство одбране са Пала ме је уцјењивало да новине "пренесем" у Министарство па ће "бити лове до крова" или да донесем дупле рачуне, тако да и они "млатну" исти тај износ. Нисам хтио бити дио тог лоповског клана. Кад ме једном приликом Младић упита како иде, одговорих му да грчевито тражим рјешење да платимо рачуне. На питање да ли сам пробао у Министарству, пошто они, како напомену, имају новца, предочих му шта ми траже и да то нећу да прихватим. "Добар си ти, горе су прошли са тобом него са мном!"

Одлазак у Београд

Упутим се у Београд и договорим са Неђом Ковачевићем, директором штампарије, који се о нама бринуо више него ми сами, али су га притискали и упирали прстом како може платити војни лист Републике Српске Крајине, који се штампао у најлуксузнијим издањима и комплетна редакција је била у Београду, а не као ми, на фронту. Договоримо се ја, Неђа, директор "Мостоградње" Миле и један од директора ТЕНТ-а да они нађу нешто новца, али да на једну вечеру сакупе све "Босанце" који су са великим парама избјегли у Београд и тамо правили пословне империје. И за неколико дана би та вечера. Долетим хеликоптером коме није радио ни један једини инструмент, до хелиодрома ВМА. Вели ми ми пилот да се морамо вратити за видјела. Када смо долазили, негдје у Подрињу, налетјели смо на борбу, па су нас гађали. У Ужицу, на Пониквама, када смо слетјели да наспемо гориво, кажу нам да је забрана летова за нас из РС и да су нас натовци већ упратили и да морамо остати приземљени. Храбри пилот Ристић је, на запрепашћење свих, чим је танкање завршено, подигао хеликоптер и наставио лет у правцу Београда.

До сале за вечеру у Улици Народног фронта довезе ме, по договору, стари пријатељ из Генералштаба, пуковник Слобо Стојановић. Знао сам да бих се исто вече могао вратити хеликоптером, морао сам све завршити за најмање пола сата. Уђем у салу, у униформи. Она пуна, све краватирана господа. У челу стола постављеног на слово "П" Неђа, па Миле и пријатељ из ТЕНТ-а. Поздравим се прво са њима, па онда кренем по реду. Код петог-шестог застанем и гласно питам: "Господо, знате због чега сам ту?". "Знамо!", викнуше готово сви углас "Дошли смо да помогнемо!" (У то вријеме Србија нам је помагала тако што је и по улицама хватала дезертере и слала их назад на фронт, па овакав одзив тајкунима је био спас да купе мир). "Добро", кажем. "Има ли међу вама Шиптара?" Збуњено одмахују главама. "Има ли међу вама Американаца?" Опет у чуду одмахују главама. "Господо", наставим, "видим да сте сви Срби". Сви климају главом. "Ви, као Срби немате право да нас помажете. Ваша је обавеза да учествујете! Када то схватите, доћи ћу, а ви бирајте начин. Један је код Неђе (и покажем руком на директора штампарије "Политика"), а други је са пушком у руци на фронту. Ја ћу поново доћи за два-три дана да вас видим у овом саставу и да видим ваше учешће. Ја сада одох."

Успут намигнем запрепаштеном Неђи и двојици директора. И одем на хеликоптер задовољан, али гладан, јер сам био сигуран да сам ријешио проблем. Ристић ме "винтао" хеликоптером Посавином и Сремом, мало испод, мало изнад облака, па онда да би се сакрио од натоваца "провукао" ме испод моста на Рачи до Семберије.

Сутрадан, чујем се са Неђом, а он ће мени: "Дуг преплаћен и још стоје у реду за плаћање!" Велим му: "Циједи их још!". И, тако, добисмо плаћен дуг од скоро сто хиљада марака и готово годину дана унапријед плаћено штампање новина.

Најбољи колектив

Многа велика имена су редовно сарађивала у "Српској војсци", комплетна спољна дописничка мрежа "Политике" са Дарком Рибникаром из Њујорка на челу, као и дописничка мрежа Танјуга. Илустрације је радио велики Александар Клас. Завидјели су нам, али преданост рађа квалитет. Брзо смо стекли репутацију озбиљног и веома читаног гласила, штампаног у тиражу довољном да потпуно покрије фронт. Новине су се правиле на врх планине, често уз свијећу, без струје. Срећом, брзо је оспособљена некаква мини-електрана код Власенице, па је било струје за тамошњу болницу, нас и Штаб.

Муку нам је представљао и транспорт из Београда до Републике Српске јер су они од тамо, из свијета, забранили извоз било какве "шарене штампе" у Републику Српску. Када данас погледам те забране, па боље услове је имао и Варшавски гето! Али, опстајали смо и успијевали. Камион "Гласа Српске" довезе нас до неке пумпе близу Раче, ту истоваримо, па неки добри човјек кога смо нашли, пумпаџија, све то утовари у свој камион или трактор и околним кукурузима без свјетала заобиђе прелаз на коме су стајали контролори, па избијемо директно на мост на Рачи. Када пређемо, опет све претоваримо на камион "Гласа".

Било је тешко, али епски, а колико год било тешко, лист никада није каснио, и излазио је сваког мјесеца, а најнижи тираж од 10 хиљада имао је први број, а просјечан је био око 40 хиљада. Неколико пута штампан је и у 60 хиљада примјерака.

Сама атмосфера у редакцији била је изузетна током цијелог рата. Мада нас је већина ту у веома тешким условима и радила и спавала, није било ни једне једине препирке или свађе. Сви су код нас вољели да сврате, посебно Младић који је, када му је требао одмор знао да ми каже: "Шефе, командуј ми, наредна два дана сам твој секретар." Прао је прозоре, јављао се на телефон. Зове наш сарадник Вид Благојевић из Модриче и тражи мене. Младић ми шапне ко је, ја одмахнем руком, а он ће њему: "Овдје Борин секретар. Боро је рекао ако га та будала буде позвала да га отјерам у ...! Недуго потом поново звони телефон: "Здраво, дај ми Бору". "Овдје Борин секретар, ко је?" " Ма какав секретар овдје Лазански". "Боро је рекао ако га будеш звао ... "А, то си ти, шефе!" , познаде га Лазо по гласу. "Чија је идеја да ме дриблате? Личи ми прије на Бору."

У атмосфери сличној оваквим згодама настајала је и слика Зорана Кусмука "Рађање љепотице" која је завршила у британској краљевској галерији. Сви смо доцртавали и зезали се на челу са Младићем. Али када стане мирно, онда је он командант од највишег поштовања.

Мислим да никад нисам радио, нити ћу икада, у љепшем и здравијем колективу од тог ратног.