"Сјећања" Борислава Ђурђевића (3): Одлазак из Словеније

Борислав Ђурђевић 30.07.2025 08:44

Фото: Агенције

Све вријеме, даноноћно и без престанка били смо "бомбардовани" са разгласа да се предамо. Знали су наша и имена војника. Командовали су преко тог разгласа отприлике овако: "Војник тај и тај узми пушку и убиј свога командира сад".

Посебно за младе људе то је био велики притисак. У једном моменту цијели разглас из много звучника, постављен око нас, је брујао "Ми имамо миномет!" што значи да имају минобацач. Када смо ми ујутро осванули са "топом" одједном су ућутали о минобацачу. Једно вече, након цјелодневног и цјелоноћног терора разгласом и поименичног позивања војника да се предају, извијести ме мој војник да остали војници размишљају да прихвате да се предају, јер су им обећавали да ће отићи кући. Размишљао сам шта да радим, био је то веома критичан моменат. Одлучио сам да уђем у њихову собу и да попричамо, али на уласку, када сам их видио безвољне, да нико није ни пипнуо вечеру, одлучих се за други приступ: "Мирно!" командујем оштрим гласом. По инерцији, сви су скочили и заузели став мирно. "Ма, шалим се", рекох, "хајде вечерајте, не можемо ратовати гладни. И, не плашите се! Нико неће бити заробљен. Да нас могу освојити, то би већ учинили". Успио сам, раскравио сам атмосферу.

Сљедећег дана тражили су преговоре. Пошто смо једни од других били далеко неких тристо метара, могли смо гласом, као у оном филму са Борисом Дворником "Вечерња звона". Договорили смо да се њихов командант нађе са мном на пола пута у пшеници. Оставио сам пиштољ и њему рекао да мора бити ненаоружан. Мог војника Горанца оставио сам да ме штити, са наређењем да ако нешто покушају да пуца у њиховог команданта, а уговорили смо и знакове рукама. Када сам пришао, био је то неки учитељ који се окитио мајорским чиновима. Пошто није био отпасао пиштољ, рекао сам му да га моји држе на нишану и да пиштољ одмах са опасачем баци у пшеницу. Видио сам да је био страшно препаднут. Сав је дрхтао. Почео је да муца: "Ја имам наређење да дођем и да разговарам са сваким од вас да се предате ...." Одговорио сам му: "Ја имам наређење да свако приближавање објекту које нисам одобрио треба да спријечим и све уљезе побијем." Скоро плачљиво, "командант" ми се почео јадати: "Али, шта да им кажем, биће љути, Станковић је строг тип (нападом на објекте ЈНА у Птују предводио је некакав пензионисани потпуковник Станковић, Србин). Одговорио сам му оштрим гласом не би ли га још више испрепадао: "Реци им нека они дођу и пробају, а ја ћу сада отићи међу твоје људе да са њима попричам и да им кажем колико им је командант смотан."

"Значи, пријатељу, сада ћемо нас двојица извршити смотру твојих трупа, да видимо који си јад покупио и довео да улудо гине."

Рекао сам му да узме пиштољ и опаше, а мом војнику сам руком показао да је све у реду. Оштрим кораком сам пошао према њиховим линијама, а "командант" је каскао иза мене. Поред магистралног пута био је некакав јарак и имао сам шта да видим: пун мобилисаних сељака и сиротиње.

"Шта је?", упитах их гласно са смијешком, тако да изгледа пријатељски, "вас су послали да гинете и додијелили вас овоме смотанку да одлучује о вама и вашим животима!"

Знао сам да играм на жици, али морао сам, то ми је био једини избор. Тајац! "Људи", почео сам, "нема потребе за оружјем, ово је све изнад нас и ми као највеће будале можемо само да се поубијамо. Ако ме нападнете ово ће авијација збрисати све заједно са вама за пола сата. Ја вам предлажем да се сви помјерите један километар назад гдје постоје некакви њемачки ровови и да тамо чекате крај рата, а поведите и свог команданта са собом."

Многи од тих људи су ме знали и видио сам да су ми повјеровали, да им је моје обраћање било и олакшање. Чак су почели и да ме питају шта је ово и шта ће се десити на крају. Тек када су устали, видио сам "колико силу" од неколико стотина људи су послали на мене, једног старјешину Хрвата, два цивила, Словенца, и пет војника стражара! Изгледа да сам био убједљив, послушали су ме и повукли се тај километар назад! Тиме је за мене рат, барем за сада, био готов.

"Минирана" пшеница

Средином словеначког рата прилазе ми са подигнутом бијелом заставом некакви људи. Пустимо их близу, кад оно сељаци чије је жито око нас. Питају ме зашто смо минирали пшеницу да не могу да жању.

"Ко вам је рекао?", упитах.

"У команди ТО", кажу.

Тада сам изашао пред њих и рекао:

"Реците ми гдје мислите да је минирано, ја ћу ногом проћи." И, кренуо сам кроз пшеницу и позвао их да иду за мном.

Застали су, и један од њих, кога сам знао као комшију, а који је живио на отприлике километар од објекта каже:

"Вјерујемо ти! Дозвољаваш ли да уведемо машине да жањемо."

"Може, али уз један услов, да када почнете, попијемо по један шкропец вина из Халоза!" (шкропец је чаша вина са мало киселе воде за разлику од шприцера гдје је то пола – пола, а Халозе је винарски крај поред Птуја).

Насмијали су се и када су дошли комбајнима да жању жито, ручак су и нама доносили.

Једног јутра, отприлике шестог дана рата, зазвонио ми је телефон и на другој страни је био пуковник Матовић, главни уредник "Народне армије" из Београда.

"Како си, соколе, јеси ли већ стигао на посао?"

"Јесам, соколе, још прије неколико дана".

Мислио сам да се шали.

"Па, како је тамо?"

"Држимо се, мало је густо, али издржаћемо" – обавјештавам га.

"Соколе, можеш ли ти мало прошетати па да направиш неку репортажицу? И, извини, био си оно прољетос у праву да се Кучан опредијелио за рат, али став је био такав да ти пустим само вјестицу, али ћу платити као озбиљан текст."

"Соколе", рекох му, "овдје је рат".

"Ја сам у окружењу непријатељске војске, овдје се гине, каква шетња! Ако имаш кога у редакцији, пошаљи да нешто уради. Али не шаљи неке плашљивце, пошаљи рецимо Биљу Ђурђевић и неког способног са њом."

Послије краће паузе, сложи се Матовић са тиме и упита којим путем да их пошаљем. Нашалих се са њим:

"Соколе, што им више објашњаваш прије ће се изгубити, реци им само да иду преко Мађарске, мислим да је то проходно."

Оставим му детаљну скицу локације мог објекта. И стварно, сутрадан, пред мој објекат бану ауто београдских регистрација и у њему Биљана Ђурђевић и Перо Бошковић, једини морнарички официр у редакцији! Примим их, објасним гдје су дошли и одлучим да са њима, у цивилном одијелу, одем до града да покушају да уђу у неку од касарни. Испред главне капије велике касарне испријечиле се некакве барикаде и два три трбушаста територијалца са пушкама. Нисмо их пуно питали, већ на њихово чуђење прођосмо показујући успут новинарске легитимације. Мало смо се тамо задржали, а ја био у чуду како неколико старих ормара и полупаних аута могу ублокирати тенкове.

Долазак у Хрватску

Навече сам се вратио на мој "слободни" објекат, а чак сам у међувремену успио да скокнем и до стана гдје су ми комшије натуткале свашта да понесем и упозориле ме на комшију Хрвата, поручника, са трећег спрата, који је прешао на другу страну, а прије тога је добро намлатио своју лијепу супругу, Београђанку, с којом се оженио још док је био на академији у Београду. Биља и Перо су обавили редакцијски задатак, те се са "сликом" рата вратили у Београд.

Опрему за гониометрисање и прислушкивање, када се словеначки рат завршио за неких десетак дана, пребацио сам по наређењу са све људством у Велику Буну, јужно од Загреба, гдје је било сједиште радио-извиђачке бригаде. Ту сам трпио велики притисак неког потпуковника, Хрвата, начелника штаба бригаде, да са том опремом одмах идем на неку ледину код Вараждина или преко пута аеродрома Плесо. Рекао сам му:

"Нећеш ме испоручити твом Туђману!"

Сљедећу ноћ сам камионе, без ичијег знања, са возачима послао на Петрову гору на Банију, а то је и Крајини и ВРС касније добро дошло као једина техника те врсте. То сам могао, јер сам био помало "звијезда и јунак" са наређењем о ванредном унапређењу, као шеф јединог малог објекта у Словенији који није пао, а успут са собом сам довео и људе и технику. Нисам им рекао да су ме сељаци испратили са вином и печењем, али и то је умијеће ратовања.

Двојици колега, цивила, Словенцима Златку Старчеку и Мирку Виндишу, рекао сам да покушају да се врате кући, породицама, јер то више није био њихов рат. Часни заставник Бано Младен, Хрват из Велике Недјеље, одлучио је да остане и, пошто је тих дана постао пензионер, завршио је у Нишу. Мене су још тог дана тражили генерали Андрија Рашета и Милан Аксентијевић, које сам одраније, као омладински руководилац у војсци, знао из Љубљане, да хитно дођем у команду 5. Војне области, да им помогнем око организације информативног сектора.

У самој касарни, у Великој Буни, гдје је била вишемилионски вриједна опрема, било је хаотично, роварење на све стране. Команданту, који је ту доведен мјесец раније, а који је био пјешадинац и није разумио тај посао, рекао сам приликом поласка за Загреб да престане да "јури прашину по ћошковима" и јутарњу фискултуру, јер ће то све пасти послије и најслабијег напада уколико не смијени начелника штаба и још неке официре који су радили за Туђмана. Успут сам му сугерисао да што више технике и људи пребаци јужно од Купе. Он то није урадио јер је поштовао процедуре, а не оно што му је ситуација налагала. То је разлика између добрих и неодлучних команданата, ратних и мирнодопских команданата. Око касарне, која је била ван насељених мјеста, голим оком су се видјеле "зенге" које су касарну држале у некој врсти опсаде. Нажалост, тако је и било. Недуго потом Хрвати су напали и заузели касарну, а многе моје колеге су били заробљени и завршили су након тога у логору у Самобору.

Наставиће се