Standard
Zapadni Balkan, uz činjenicu da je ostvario “značajan” ekonomski napredak u posljednjih deset godina, još u značajnoj mjeri zaostaje za standardima Evropske unije, koje bi mogao ovim koracima dosegnuti tek za pola vijeka. Moglo se ovo čuti na nedavno održanom investicionom samitu održanom u Londonu, u organizaciji Evropske banke za obnovu i razvoj.
Kada je u pitanju BiH, ekonomija i privredne aktivnosti, ali i investicije, zadnja su rupa na svirali. Posebno je to postalo problematično u današnjom vremenu, nakon pandemije virusa korona, ali i rata u Ukrajini, kada su do koske ogoljene sve dosadašnje mane, loše finansijske odluke, ali i institucionalno rasipništvo. S obzirom na postojeće prirodne resurse, ali činjenicu da smo mali, prednost koju do sada nismo znali da iskoristimo, da je bilo više pameti, u BiH se živjelo kao u Švajcarskoj. Ovako, 30 godina nakon rata, nismo daleko odmakli od tog perioda. Čak se u tom periodu nekako bezbrižnije živjelo.
Danas su na sceni svojevrsni plemenski ratovi, kada se zauzimaju pozicije i stvaraju nove interesne sfere, koje bi uskoro trebalo da dovedu do pravljenja nekih novih geopolitičkih mapa. I umjesto da ostanemo mimo tih “ratova”, dopustili smo da budemo dio tih sukoba “civilizacija”. Što jednom prilikom reče Zoran Đinđić, treba se manuti puteva na kojim se trkaju veliki kamioni.
Političari, kreatori ekonomskih i političkih (ne)prilika, kako u svijetu, tako i kod nas, u dobroj mjeri su “zaslužni” za ovo stanje. Pitanje sudbine običnih ljudi postalo je samo pitanje puke političke retorike. Svi su za napredak, ali... I uvijek je neko “ali”, koje nas koči da se bar za milimetar pomaknemo naprijed. Radujemo se mukama u kojima se našla Njemačka, a zaboravljamo da je dobar dio naše privreda zavistan od stanja u ovoj zemlji. Borimo se za sankcije Rusiji, a onda se pitamo zašto možda nema gasa ili što je postao skup. Kupuje se skupi američki tečni gas i očajnički gleda u Brisel, očekujući da Evropljani, koji ne znaju ni šta će sa sobom, pomognu nama. U takvim okolnostima, na taj način razmišljanja ni napredak BiH nije moguć, ali ni smanjivanje pedesetogodišnjeg jaza u standardu.
Odavno je naš narod rekao: “U se i svoje kljuse”. Trebalo bi da to shvate naši narodni tribuni, koji se toliko kunu u opštu dobrobit, a koji su dozvolili da BiH od izvoznika postane uvoznik struje. Treba nam generalno resetovanje u glavi. Ako već neko zaželi da gurne ruku u državnu kasu, valjda bi je prije toga trebalo napuniti. Ako neko već blokira neki projekat, trebao bi da se zamisli i zapita - šta će biti sutra. Naša sreća u nesreći jeste što smo po prirodi žilavi, nenaviknuti na bolje. A to bolje nije toliko, koliko se misli, tako nedostižno, s obzirom na “male životne prohtjeve” većine običnih prostodušnih ljudi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
