Стандард
Западни Балкан, уз чињеницу да је остварио “значајан” економски напредак у посљедњих десет година, још у значајној мјери заостаје за стандардима Европске уније, које би могао овим корацима досегнути тек за пола вијека. Могло се ово чути на недавно одржаном инвестиционом самиту одржаном у Лондону, у организацији Европске банке за обнову и развој.
Када је у питању БиХ, економија и привредне активности, али и инвестиције, задња су рупа на свирали. Посебно је то постало проблематично у данашњом времену, након пандемије вируса корона, али и рата у Украјини, када су до коске огољене све досадашње мане, лоше финансијске одлуке, али и институционално расипништво. С обзиром на постојеће природне ресурсе, али чињеницу да смо мали, предност коју до сада нисмо знали да искористимо, да је било више памети, у БиХ се живјело као у Швајцарској. Овако, 30 година након рата, нисмо далеко одмакли од тог периода. Чак се у том периоду некако безбрижније живјело.
Данас су на сцени својеврсни племенски ратови, када се заузимају позиције и стварају нове интересне сфере, које би ускоро требало да доведу до прављења неких нових геополитичких мапа. И умјесто да останемо мимо тих “ратова”, допустили смо да будемо дио тих сукоба “цивилизација”. Што једном приликом рече Зоран Ђинђић, треба се манути путева на којим се тркају велики камиони.
Политичари, креатори економских и политичких (не)прилика, како у свијету, тако и код нас, у доброј мјери су “заслужни” за ово стање. Питање судбине обичних људи постало је само питање пуке политичке реторике. Сви су за напредак, али... И увијек је неко “али”, које нас кочи да се бар за милиметар помакнемо напријед. Радујемо се мукама у којима се нашла Њемачка, а заборављамо да је добар дио наше привреда завистан од стања у овој земљи. Боримо се за санкције Русији, а онда се питамо зашто можда нема гаса или што је постао скуп. Купује се скупи амерички течни гас и очајнички гледа у Брисел, очекујући да Европљани, који не знају ни шта ће са собом, помогну нама. У таквим околностима, на тај начин размишљања ни напредак БиХ није могућ, али ни смањивање педесетогодишњег јаза у стандарду.
Одавно је наш народ рекао: “У се и своје кљусе”. Требало би да то схвате наши народни трибуни, који се толико куну у општу добробит, а који су дозволили да БиХ од извозника постане увозник струје. Треба нам генерално ресетовање у глави. Ако већ неко зажели да гурне руку у државну касу, ваљда би је прије тога требало напунити. Ако неко већ блокира неки пројекат, требао би да се замисли и запита - шта ће бити сутра. Наша срећа у несрећи јесте што смо по природи жилави, ненавикнути на боље. А то боље није толико, колико се мисли, тако недостижно, с обзиром на “мале животне прохтјеве” већине обичних простодушних људи.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
