Фарса
Међународно право јесте скуп правила која државе или народи прихваћају као обавезујуће у својим међусобним односима. И оно је битно у развоју човјечанства те очувању слободе, демократије и људских права.
Међутим, оно је, а посебно у посљедњих неколико година, постало класична фарса. Примјењује се само ако је у интересу свјетских моћника најјачих држава. Ако тренутно нешто није у њиховом “националном интересу” утолико горе по међународно право. Тада се оно игнорише, суспендује или једноставно укида до наредног случаја. Поједине међународне институције постале су мјеста гдје се “легализује” та сила и неправда.
Препорука да такозвано независно Косово буде примљено у Савјет Европе посљедњи је примјер тог отвореног и флагрантног кршења међународног права, јер се у ово тијело планира примити “држава” која није држава. Што би се рекло - сила закон мијења. У случају Косова промијењен је начин гласања, баш као и код резолуције о Сребреници, која би ускоро требало да се нађе на сједници Генералне скупштине Уједињених нација.
Када је у питању овај документ, иза ког су стале САД и Њемачка, ради се о класичној злоупотреби, накарадном и крајње приземном коришћењу појма геноцид за притисак, односно кажњавање непослушних држава и народа, а на шта упозорава и најпризнатији свјетски експерт за ово питање израелски историчар Ефраим Зуроф.
Како то да термин геноцид никад није употријебљен за коришћење атомске бомбе у Хирошими или Нагасакију, или рецимо у случају Корејског или Вијетнамског рата, за НАТО агресију на СРЈ 1999. године, рат у Авганистану, за двије интервенције у Ираку? За геноцидну државу није проглашена ни Њемачка, послије 55 милиона жртава. Није осуђена ни НДХ. Да не помињемо јадне Курде и Палестинце па и Индијанце.
Живимо у временима у којима би мали и мање моћни требало да буду марионете у служби интереса моћних, односно пиони на шаховској табли, што би рекао Збигњев Бежински - без икаквих права и интереса, да не би били кажњавани санкцијама, бомбама, изолацијом и сталним притисцима.
Што би рекао Ђорђе Балашевић, “извин'те што псујем”, али међународно право је постало спрдачина, јер не дира велике и моћне, а иживљава се на малима, слабијим и политички немоћнијим. Међународно право је нажалост претворено у неправду, јер се углавном жртвама пакује некакав смртни гријех. Земље и политичари које пристају да учествују у томе, дижући руке онако како “велики брат” каже, односно - вежи коња гдје ти ага каже, нису ништа друго до политичке проститутке које раде за “великог брата”, глобалног макроа, који контролише и европске ескорт даме.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
