Биједне плате
Плате наше, а европске цијене. Тако би се у најкраћим цртама могла описати ситуација на домаћем тржишту о питању цијена на рафовима, али и оног износа који послодавци дају као плату радницима за мукотрпан мјесечни рад, односно за израбљивање.
По свим могућим параметрима на самом смо дну европских љествица, па и када су у питању зараде радника. Очекивано, и наравно и више него извјесно. Према најновијим подацима, запослени у БиХ имају просјечну сатницу од скромних 3,9 евра, односно 7,6 марака, што је шест пута мање од просјека који имају радници у земљама Европске уније.
И нема сумње да ће се оваква ситуација задржати у идућих неколико деценија. Шанса да ће се нешто десити у корист радника ове земље у наредне двије, три па и пет деценија је мала, скоро па никаква. Већа је вјероватноћа да ће услиједити још већи раздор између плата наших радника и запослених у земљама Европске уније. То нас уопште не би изненадило. И наравно, било би и очекивано.
И ако којим случајем уђемо у Европску унију, код нас ће вјероватно остати те скромне и никакве плате радника у реалном сектору. Дакле, само у привреди, гдје раднике израбљује ко год и гдје год стигне. Ријетки су они који то не чине. Чак и компаније које долазе на наше тржиште настављају праксу ових наших израбљивача. Јер како кажу, може им се. И већ деценијама тако, јер им је то дозволио овај накарадни систем у којем живимо и они који њиме управљају.
С друге стране, они за које смо гласали и за које гласамо одавно су се примакли са својим зарадама европском просјеку. Парирају ли парирају европским парламентарцима са својим позамашним мјесечним примањима. У истом кошу су и сви други изабрани функционери. Они су одавно ухватили корак о том питању са Европом. Како су кренули, не би нас изненадило и да тај европски просјек надмаше. Јер све им олако полази за руком када је њихов новчаник у питању. Експресно доносе законе који су у њихову корист, док се она рјешења која се односе на грађане вуку по којекаквим комисијама у парламенту годинама и на крају од њих ништа не буде. Доказ томе нам је покушај укидања акциза на гориво и смањење стопе ПДВ-а на основне животне намирнице у вријеме када је инфлација у овој земљи достизала врхунац.
Када бисмо упоредили само оно што су урадили наши парламентарци за грађане, нема сумње да им на рачун не би легла ни она скромна сатница од 7,6 марака. Остали би и без тог износа. Али од тога ништа. Наставиће они да убиру неколико хиљадарки мјесечно лагано, док ће се грађани и даље мучити и за онај јадни минималац од 900 марака, а многи и за мање од тог износа. И све док је оваква ситуација, људи ће наставити да одлазе из ове земље.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
