Predgrađa: Krovovi od oblaka

Glas Srpske 18.10.2007 00:00

Piše Đuro DAMJANOVIĆ

PREDGRAĐA su krovovi od oblaka i prozori od očiju zvezda. Volim predgrađa, možda, i zato što sam seoskog porekla rođenja. Ali ne bih mogao, ni želeo da živim u predgrađu (a sada trenutno živim) u selu, voćnjaku cvetova i trava i zororose i bakarnog predvečerja sunca. Išao sam na Avalu, planinu bogova, ne išao jednom nego bezbroj puta, i šetao sa samim sobom i prirodom, kad mašta počne da luta po predelima duha i zemaljskog dara. I ptice stanovnici šuma, i neba. U šumi sam viđao sebe kao slavuja i kuku-pticu kukavicu. Jednom sam bio na Tornju na Avali, i posmatrao glavni srpski grad, prestonicu zvezdane zemlje. Dunav u Beogradu prelazio sam mostom od Karaburme do ... I Dunav u Beogradu prelazio sam dva puta preko dunavskim brodićem na (beogradsko) Ratno ostrvo. Obišao sam dosta beogradskih predgrađa, između ostalih Petlovo brdo, brdo rađanja zore i sećanja. Dunav je širok, i da je plav ličio bi na dugo usko more. Izvire ispod nemačke planine Švarcvald, prolazi - ne prolazi - teče kroz panonsku plavu Srbiju i uliva se u oblačno Crno more. Zvezdano more ruske zvezdane zemlje. Kad sam živeo u Beogradu (25 godina) voleo sam da šetam kraj Dunava i Save, čuvenim šetalištima kraj ovih reka. I često sam se podsećao Vrbasa i zavičajne reke Suturlije, koja se u Gornjem Šeheru (sada Srpske toplice) uliva u srce reke, ta moja zavičajna reka uspomena: ne samo uspomena nego i trenutnih sećanja susreta očiju vode i očiju misli. Prelazio sam Dunav u Beogradu i prelazio Dunav u Novom Sadu. Rečenice su moji putevi, a stihovi moji potoci. A, da, išao sam i na Topčider, imenica po dvoimenici: top, i dero imenaziv po topu, nešto slično kao onaj čuveni film "Topovi sa Navarona". Kao srednjoškolac, gledao sam taj čuveni film, i zavoleo sam više Navaron nego topove. Nema istovremeno istog sećanja o istom. Najčešće moje šetnje kraj Dunava i Save bile su onda kad sam stanovao na Novom Beogradu. Kraj Dunava i Save, kad sam stanovao na Novom Beogradu, u Studentskoj ulici (ulici studiranih reči), kako ja sad nazivam tu ulicu. Sve tamo kraj Save do Save kad preko Save (samo) prolazi teretni voz. I samo jednom kad sam išao do tog teretnog mosta do beogradskog sela Makiš. Pođem ja preko ovog voz-o-mosta: kad? Kad na onoj strani stoje dve puške. I rekoše mi puške: kuda ćeš ti, zabranjen je prelaz preko ovog mosta?! Vrati se, ne možeš proći!!! Rekoh ovim puškama: A kako ću tamo doći, kad sad preko ovog mosta ne mogu preći? Na dva pitanja njihova i moje sopstveno pitanje tražio sam odgovor. Puške su sedele, nisu ustale. Te dve puške koje su razgovarale mecima (bile su trenutno zajedno), jer jedna od njih, ubilačkih cevki, bude na drugoj strani mosta. I kažem puškama: "Ja ovuda prvi put prolazim, a hoću da (pređem) u Makiš. Dve puške se smilovaše, i rekoše: "Pređi sada, a da ponovo dođeš i pređeš, nikad! Zahvaljujući železničkom mostu, tako sam ja prvi put u životu, bio u Makišu. Kad sam se iz Makiša, peške, vraćao u Beograd, za mnom su putovali most teretnih vozova i dve puške koje su uzdignuto sedele u krilima čuvara reke. Kad čovek prvi put prolazi kroz predgrađe, odmah te svi vide i odmah svi pomisle da si "sumnjivo lice". (Ime satirične priče Branislava Nušića "Sumnjivo lice"). Neki već pođu za tobom, a neki, opet, prate te pogledom, pogledom-ogledom-gledom-ledom - taj koji se prvi put usudi da prođe kraj njihovih kuća. Provincije i predgrađa su domobrani bez rata. Oni brane svoje dostojanstvo svojih vrata. Predgrađa, vrata su im zatvorena pogledom i svezanim psima. Banju Luku sam obišao svud okolo kroz prigradska predgrađa. I šetam preko njenih sedam gradskih mostova neba. Pošto je plavi Vrbas sveta reka hrišćanskog neba. I tako, oko Banje Luke, putujem ličnim helikopterom od rečenice, i razgledam predgrađa grada, ne samo prozore krovova nego oči, izgled i dušu predgrađana građana predgrađa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.