Ранко Рисојевић, књижевник, за “Глас Српске”: Млади ствараоци треба да бјеже од провинцијализма

Рекао је то у разговору за “Глас Српске” књижевник Ранко Рисојевић говорећи о културно-умјетничкој сцени у Републици Српској и ономе што она има да понуди.

- Тешко је поредити прошлост и садашњост, јер ништа није исто као што је било, али понекад ми се чини да су то само привиди. Ипак, дивим се неким нашим институцијама и организацијама које успијевају да раде пуним погоном и чине чуда. Погледајте, на примјер, оба наша музеја, републичке институције познате већ у Европи. А то није мало. За мене је важно да се што више младих стваралаца организује на све могуће начине и да бјеже од провинцијализма - додао је Рисојевић.

ГЛАС: Недавно сте са француског језика превели бајку Александра Диме која носи назив “Медна каша грофице Берте”. Колико је захтјеван посао превођења стране литературе на српски језик?

РИСОЈЕВИЋ: Превођење је креативан посао. Веома је важно да пјесник преводи књижевност с другог језика на свој језик. Још као студент математике и физике преводио сам понешто са француског. То је добар тест за провјеру знања властитог језика, његових могућности па и стварања нових ријечи. Зато сам са задовољством приступио превођењу ове дивне бајке великог француског писца Александра Диме. Захвалан сам директорици Дјечијег позоришта РС Љиљани Лабовић Маринковић, што је успјела да се ова књига појави у издању њене куће, са лијепом представом Тодора Валова.

ГЛАС: Колико су бајке данас актуелне, да ли их је захвално писати у данашњем времену када је дјеци све доступно на интернету?

РИСОЈЕВИЋ: Ово дигитално вријеме окренуло се фантастици и бајкама. То су наизглед нове бајке, али ми видимо да је планетарно популарни Хари Потер сасвим класична бајка. Тек када је филмован то се доима нешто ново. Али ништа новије од “Господара прстенова”. Веома је важно нагласити да бајка “Медна каша грофице Берте” говори о племенитости, моралу, поштовању и памћењу традиције. И можда најважније, када се бајка гледа на сцени, дијете је упија свим чулима. Још ако прочита ту бајку, или му се прочита, учинак је савршен.

ГЛАС: Будући да је Ваша књига “Босански џелат” доживјела много превода, али и издања, кажите нам у чему се огледа њена посебност и због чега је успјела да се издвоји од других?

РИСОЈЕВИЋ: “Босански џелат” је књига о једном времену и простору. У центру је џелат из времена краја Аустроугарске у БиХ. Ту је Босна и њени градови како их види џелат и људи око њега. То је промјена оптике. При томе џелат, како је написала професорица Сања Мацура, као појединац не припада ни друштву дошљака нити домородаца. Он је по свом занату изопштен. Покушао сам да покажем његову изопштеност. Попут некадашњих СС официра, познаје класичну музику и сам свира. Најновији превод на енглеском језику и издавање у Торонту су значајни за мене и моје дјело. Сада се отвара нешто слично у Италији са преводом моје књиге кратких проза “Шум”, која је доживјела два издања и веома добре осврте.

ГЛАС: Колико је Вама као писцу значајно то што су многа Ваша дјела преведена на стране језике? Колико је данас уопште могуће да дјела младих аутора дођу до тога?

РИСОЈЕВИЋ: Данас је тешко да ти неко негдје преведе и објави књигу на другом језику. Рецимо, Словенци одвајају знатна средства да књиге њихових савремених писаца буду преведене на друге језике. Годишње и по 20 књига, са свим трошковима, превођења и издавања. Али код издавача земље на чији се језик преводи. Министарство културе средства даје писцу, на основу уговора који он склопи са преводиоцем и издавачем. Требало би и ми тако да радимо. Мукотрпно је да писац сам трага за преводиоцем, потом за издавачем. У старијем добу сам успио да пређем све те препреке и моје се књиге и поједина дјела колико-толико преводе на стране језике. Али то је веома тешко, а често и понижавајуће за аутора. Често сам то говорио ранијим министрима културе, али све то што сам ја тада говорио ишло је у вјетар.

ГЛАС: Свакодневно пишете и објављујете текстове на различите начине. Из чега црпите енергију за непрестано стварање?

РИСОЈЕВИЋ: Наше вријеме пружа много могућности креативном човјеку. Ако имаш мобилни телефон ти више ниси изолован, чак ни у селу до којег није ни пут направљен. Примијетио сам да се поезија преко интернета пласира и чита више него икада. Традиционални часописи прелазе као и новине на дигитална издања. Не треба кукати за прошлим временима, засучи рукаве, како се то каже, и покажи се, али примјерено времену, што је мени заиста важно. Поштујем сваког свог пријатеља на тим порталима, одушевљавају ме својом приврженошћу, читању и коментарима. То ме надахњује и већ зором понешто ставим на “Фејсбук” профил.

Сарадња

ГЛАС: Учесник сте многих Међународних књижевних сусрета, фестивала и вечери посвећених поезији и прози. Какве су везе наших писаца и књижевника са страним ствараоцима? Како је епидемиолошка ситуација утицала на све то?

РИСОЈЕВИЋ: Наше везе са страним колегама су релативно сиромашне, али захваљујући манифестацијама које организујемо у Српској, првенствено у Бањалуци, као што су Међународни сусрет писаца и “Императив”, шири се круг познанстава, младих и старијих. Прије смо више одлазили на манифестације изван земље, али прво беспарица, како наша тако и организатора, а данас пандемија, све је свела на симболику. Важна је подршка коју добијамо од Славенске академије у Варни, коју води наша пријатељица, пјесникиња Елка Њаголова. Нажалост, на том плану наша академија наука и умјетности РС не ради ништа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.