Ђорђе Нешић за "Глас": Оно што остаје су ријечи, односно језик

Рекао је ово за "Глас Српске" Ђорђе Нешић, књижевник и публициста, чија би књига завичајни рјечник "Лук и вода" ових дана требало да угледа треће издање, коментаришући да се темељ његовог завичаја Славоније, садржан у наслову књиге, као основа сваког јела није промијенио у протеклих 15 година, али да је тај простор навикао на промјене јер је привилегија живјети у њему.

- Мој завичај Славонија, која се наслања на Срем, Барању и Бачку, одувијек је била турбулентан простор гдје су бројне војске пролазиле и народи се одсељавали и досељавали. Још у римско доба, покрај ондашње Мурсе (данашњег Осијека), одиграла се једна од највећих битака за трон између претендента и владара у којој је наводно изгинуло 54.000 војника. Нова су времена, нове су сеобе и нови потицаји на њих. Рат и послијератна (не)перспектива знатно утичу на демографску слику Славоније, али не сумњам да ће се неко населити на плодну, некад богату земљу. Привилегија је увијек била живјети уз велике ријеке као што су Дунав и Драва - рекао је Нешић.

ГЛАС: Друго издање говори да је позитивна реакција читалаца на завичајни рјечник можда изненадила и Вас као аутора, посебно што се потенцијални читаоци налазе расијани од Ирске и региона до Новог Зеланда. Да ли сте очекивали тако лијепу реакцију када сте приступили стварању ове веома занимљиве и врло богате књиге или је то просто дјело које је морало бити написано?

НЕШИЋ: Кад се пише увијек се, барем подсвјесно, имају на уму потенцијални читаоци. Писање завичајног рјечника није било претенциозно. Циљ је био да се неке старе, а заборављене ријечи, као и ријечи које технолошким развојем излазе из употребе и свакодневног говора сачувају за нове генерације.

Намјера и намјена су биле локалног карактера, али језик је логос, он сваку ријеч веже с оном која је била на почетку, тако да се сваки рјечник приклања васељени језика. Кад сам радио на првом рукопису рјечника схватио сам да је посао бесконачан, да се то може радити цијели живот и опет се не може доћи до краја. Зато сам у једном тренутку стао, не стремећи броју обрађених ријечи, него њиховој репрезентативности.

ГЛАС: У књизи "Струне", промовисаној недавно у Бањалуци, сабрали сте поезију која је дијелом инспирисана оставштином познатих сународника и суграђана попут Милутина Миланковића, али и бројним судбинама мање познатих сународника развијаних сеобама на све четири стране свијета? Некако смо успјели ставити у сјену научног великана попут Миланковића, да ли би требало онда да бринемо о сјећању на мање познате сународнике?

НЕШИЋ: У повећању брзине живљења на коју нас тјера савремени свијет ми смо ставили у сјену све па и саме себе.

Питање је када ћемо и да ли ћемо искорачити на сунце и сагледати свијет у његовој суштини, а не само у сјени коју баца. Том искораку придоноси култура сјећања, а не култура заборава коју ми његујемо. У том смислу је и значај односа према Миланковићу, Тесли, Пупину, Мики Аласу, да набројим само пар важних научника свјетског значаја. Један циклус књига "Струне" носи назив "Пресликавања". Настао је на феноменологији пресликавања Михајла Петровића. То није копирање, него налажење заједничког у општем на чему почива свијет. Па и космос и космичке појаве су врста пресликавња. Сунце се пресликава на нашој планети стварајући наш видљиви свијет.

ГЛАС: Када помињемо Миланковића ваш рад и рад људи окупљених у оквиру научног центра "Милутин Миланковић" јесте право мало позитивно чудо у мору лоших вијести, које стижу са тог простора. Како је дошло до стварања тог центра, шта све спада у његове активности и какви су даљи планови ове установе?

НЕШИЋ: Новински простор је сужен за цјеловиту причу о Културно-научном центру "Милутин Миланковић" у Даљу.

Стога, само пар основих информација. У родној кући Милутина Миланковића, спратници с краја 18. вијека, основан је 2009. године КНЦ "Милутин Миланковић", са намјером да се уреди стална поставка изложбе о животу и дјелу Милутина Миланковића и да едукативним приступом, прије свега младим посјетиоцима приближи дјело овог, према агенцији НАСА,  једног од петнаест највећих научника свих времена који су се бавили планетом Земљом. У протеклих петнаест година уређена је изложба на високом технолошком нивоу са десетак уникатних геомеханичких модела. У дворишту је смјештена мала аутоматизована астрономска опсерваторија, с пет телескопа. У изградњи је велики Миланковићев планетаријум, а недавно је пред улазом инсталиран Миланковићев сунчани сат. Поред прихвата посјетилаца и едукације о Миланковићевој математичкој теорији климе, центар је до сада организовао пет научних скупова и објавио пет зборника радова.

Намјера нам је да центар постане стална дестинација школских и студентских екскурзија, а када опремимо поткровље куће биће то мјесто гдје ће се млади научници перманентно бавити Миланковићевим радом, јер је то човјек чије име носе кратери на Марсу и на Мјесецу.

ГЛАС: Од збирке "Црв сумње у јабуци раздора" протекло је скоро 40 година, проживјели сте у међувремену праву буру историјских догађаја који би могли инспирисати читаву дивизију поета, а камоли једног пјесника. Стара клетва каже: "Дабогда живјели у занимљивим временима", али како писати књижевност у занимљивим временима кад смо свједоци да машта свако мало устукне пред раскоши стварности?

НЕШИЋ: Било је бурно, занимљиво, тешко, али и лијепо. Ратови, сељакања, егзистенцијалне борбе, успони и падови... Што се поезије тиче ту машта никада неће устукнути пред изазовима раскошне стварности. Поезија је више у комуникацији с дубљим слојевима језика, него с непосредном стварношћу, а и када се инспирише свакодневицом поезија се труди да у детаљу уочи цјелину, у појединачном опште, а у пролазном стално. Проза је ту на много већим искушењима. Без обзира на хиперпродукцију романа поезија је данас, иако гурнута на све могуће маргине, према суду већине критичара бољи дио српске књижевности. 

ГЛАС: Неко написа за Вас да сте Србин у Хрватској, Пречанин у Србији, током цијеле каријере покушавају вас књижевно и језички класифицирати, али Ви се тврдоглаво опирете било каквом сврставању у добро познате фиоке, осим можда оне дунавске?

НЕШИЋ: Све те географске одреднице су промјенљиве категорије. Заспите у једној, а пробудите се у другој држави. Оно што је стално и непромјењиво јесте припадност српској култури и српском језику.

Дјеца

ГЛАС: Занимљиво је ваше поетско обраћање најмлађим у књизи "Штука код зубара", која јесте писана са много хумора и језиком блиским дјеци, али њену поетску озбиљност не може нико оспорити старосном категоријом публике, којој је првенствено намијењена?

НЕШИЋ: Један од рецензената књиге, пјесник Благоје Баковић, назвао је "Штуку код зубара" књигом за дјецу и дорасле. Књига је помало необична тематски, јер су пјесме о рибама ријетке, за разлико оних о жабама, на примјер. Такође је и лексички захтјевна јер има доста за дјецу "тешких" и необичних ријечи. Међутим, Душко Радовић у једној пјесми каже: „Деца воле чудне речи, као што су..." па их набраја. Вјерујем да ће хумор, одличне илустрације Мирка Вуковића и добра опрема књиге бити примамљиви најмлађим читаоцима. Томе ће можда допринијети и то да је Славко Бубало, композитор и пјевач из Вуковара, већ компоновао музику за шест пјесама из ове књиге.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.