Ранко Павловић, књижевник, за “Глас Српске”: Борба добротом увијек носи побједу

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Ранко Павловић, говорећи о снази умјетности коју и сам живи и о истински неизвјесном периоду у којем умјетност опстаје, упркос свему.

- Изостанак живог контакта умјетника и публике, или свођење на мали број посјетилаца, оставља дубок траг и требаће послије пандемије доста времена да тај ожиљак зарасте. Често се говори како је привредни живот задобио тежак ударац и требаће времена и улагања да се опорави. Томе треба додати и да је култура, у сваком погледу, претрпјела велику штету, а за њен опоравак биће потребно веће издвајање из буџета - додаје он.

ГЛАС: Недавно је из штампе изашла Ваша књига “Принцеза у облутку”. Како је настала и како сте изабрали бајке које чине ову књигу?

ПАВЛОВИЋ: Све познатија и амбициознија београдска издавачка кућа “Odysseus”, посебно окренута бајци, са задовољством је прихватила да објави избор од 27 мојих бајки. Са уредницом Јеленом Мајсторов о свему сам се договорио у двије-три поруке. Она је била одушевљена идејом и мојим бајкама и од првог договора до појављивања графички и ликовно лијепо опремљене књиге није прошло ни три мјесеца. До сада сам објавио четири збирке бајки. О свакој књизи појединачно објављено је мноштво приказа, али још није написан аналитичан књижевнокритички текст о бајковитости у мом стваралаштву за дјецу. Одбрањено је више дипломских радова, нарочито у Србији, на учитељским и сродним факултетима, најављено је и писање мастер радова, па ми је овај избор значајан, јер ће пружати прилику за цјеловитије сагледавање мог забајченог свијета намијењеног дјеци и одраслима.

ГЛАС: Шта су људима бајке у данашњем времену? Какве поруке носе младима и колико могу да утичу на позитивне стране развоја и одрастања најмлађих читалаца?

ПАВЛОВИЋ: Свијет у коме живимо заиста је суров. Довољно је споменути само тренутну пандемију короне, да не набрајамо ратове, потресе, пожаре, поплаве, сулудо иживљавање диктатора и слично, да би се оправдала изречена оцјена. У свему томе човјек вјерује у постојање неког паралелног, бољег свијета, а такав свијет може да понуди бајка. У њој не смије све бити идеализовано, ма колико била фантастична, мора исказивати истину и приказати зло које попут стоглавих аждаја вреба са свих страна, али му и супротставити добру страну свијета, која по правилу излази као побједник. Младо биће кроз бајку упознаје опасности које вребају и јача свијест о томе да им се добротом може и мора супротставити. Ако је поука исказана ненаметљиво, онда је бајка оправдала указано повјерење.

ГЛАС: Колико је уопште захтјевно стварати за дјецу? И у чему има више слободе, у поезији или прози?

ПАВЛОВИЋ: Теже је писати за дјецу него за одраслог читаоца. Дијете хоће пуну истину, чак и онда када му причаш бајку. Говорим, наравно, о умјетничкој истини. Њему ништа не смијеш слагати. За сваки поступак јунака о коме чита дијете тражи оправдање и писац о томе мора водити рачуна. Можда зато писање за дјецу пружа посебно задовољство, а за писца је на неки начин љековито, јер га наново враћа у дјетињство.

ГЛАС: Колико је уопште данас могућа слобода у писању било чега?

ПАВЛОВИЋ: Слобода у умјетничком стваралаштву нам је свима једнако дата, а од умјетника зависи како ће је и колико узети. Код нас можда нема цензуре, али нисам сигуран да нема аутоцензуре, која је можда и опаснија. Већи проблем је у недостатку конзистентне књижевне критике која би дјела која настају смјештала на мјеста која им припадају.

ГЛАС: Крајем прошле године постали сте члан Словенске академија књижевности и умјетности. Какав значај то има за Вас, али и за саму књижевност и ауторе који стварају на простору Републике Српске?

ПАВЛОВИЋ: Лијеп је осјећај када ваш рад и вриједност вашег стваралаштва запазе на ширим просторима. Словенска академија окупља чланове из готово свих словенских земаља и словенске умјетнике широм свијета. То јест признање, али носи и обавезе. На примјер, ми имамо Академију наука и умјетности Републике Српске, али је, условно речено, њено Одјељење књижевности и умјетности “измјештено” у Београд. У РС живе и раде само, ако добро знам, три члана тог одјељења, од којих се један бави ликовном умјетношћу, а двојица књижевном теоријом, критиком и историјом. По оцјени те научне и умјетничке установе, ниједан књижевник, члан Удружења књижевника РС који живи и дјелује у Српској, није прихватљив за АНУРС, што је нелогично јер је више наших чланова  вредновано регионално као значајни српски књижевни ствараоци. Овдје има неколико чланова Словенске академије књижевности и умјетности, па би могли да се удруже у неки облик организовања и да се посвете испуњавању празнина у организовању књижевног живота у РС.

Награде

ГЛАС: Какав траг награде остављају и да ли су данас обезвријеђене или једнако вриједне као у временима иза нас?

ПАВЛОВИЋ: Више пута сам рекао - награде треба давати млађим ствараоцима, јер су за њих подстицајне, а признања за животно дјело онима који иза себе имају повећи вриједан опус. Много је награда у књижевности и многе од њих су обезвријеђене. Узмимо за примјер НИН-ову награду. Шта је она раније значила за дјело које је доживљавало много издања, а шта данас значи када се не прода ни скромни тираж првог издања романа?! Један мој књижевни јунак каже да чита само добре књиге, јер ниједна од њих није овјенчана никаквом књижевном наградом. Да би се вратио углед књижевним наградама, прво треба бирати жирије који ће знати и хтјети да читају и вреднују, а не да унапријед издвоје пет-шест писаца (дјела) међу којима ће тражити лауреата.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.