Кочићеве ријечи трајне јер им је дао отпорну снагу поезије

Ријечи које деценијама живе, сузе, чемер и горчина свијета оживљеног и заувијек забиљеженог на страницама књига, данас су углавном сачувана су и вољена од стране посвећеника његовом дјелу, и оних читалаца и проучавалаца који и даље у његовим реченицама виде садашњост, бивајући надахнути прошлошћу.

Од Кочићевог одласка прошло је 105 година, више од читавог вијека, а вријеме понекад дјелује као да је остало заробљено у годинама које су остале иза нас. Зато га и данас помињемо као и нашег савременика, сјећамо се и читајући поново проживљавамо животе његових јунака, посебно Давида Штрпца, Мргуде, Симеуна Ђака и Мрачајског проте. Од приповједака “Туба” (1901), “Мргуда” (1902), “Зулум Симеуна Ђака” (1902),

“Јаблан” (1902), “Гроб Слатке Душе” (1902), “Мрачајски прото” (1903), до “Мејдана Симеуна Ђака” (1904), “Ракијо, мајко” (1904), “Кроз Мећаву” (1907) и “Вуковог гаја” (1909), преко “Јазавца пред судом” (1904), “Суданије” (1910), иза Кочића су остали велики записи о великим и малим свјетовима, људским судбинама и голом животу, који и сада гађају у срце човјека ових крајева.

Исидора Секулић је била једна од пишчевих савременица, која је, између осталог, писала о Кочићу, говорећи да је његова патриотска директива у дјелима израз особите страсти, да се памти оно што је било, и да се ништа не заборави - јер народ који губи историју и прошлост, на крају губи себе.

- Дјело Кочићево безмало у целини има историјску директиву, а епског је карактера. Његови босански горштаци имају личних обележја, али су ипак израз једног колективног менталитета и херојства. То су људи који заборављају личне животе, живе наднети над опште народним страдањем и чемером, над тужним ликом своје мучне земље. Људи који не спавају. Беху то људи ћутања и неповерења, наглине, људи ракије и њених испарења која увеличавају стварност, људи ноћних разговора, очеви стармале деце и другови горких шалџија, људи узбуђених машта и “силине и пасјалука”. Кад је Кочић писао “силина и пасјалук”, добро је знао шта каже, знао и по себи и по Босанцима својим. Кроз писање Кочићево смо сви познали те чудаке патриотске босанске који не траже за своје чежње еквивалент у спољашњем свету, који проводе живот не сагледајући ни сенку неку испуњеног идеала - биљежила је Исидора Секулић.

Борба

Говорећи о Петру Кочићу за “Глас Српске” професор Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци Душко Певуља рекао је да се данас Кочићева борба за социјална, демократска и национална права српског народа углавном пренаглашава, што, према његовим ријечима, највише чине политичари.

- Приликом њихових говора о Кочићу, који се дешавају само у овој недјељи када се обиљежава спомен на великог писца, та испразна површност сваки пут се понови и наново потврди. Кочићева борба о којој је ријеч била је најдубљи израз свијести и савјести његове генерације, безсловни одговор на налоге њиховог времена. Подсјетимо да су и он и Ћоровић и Шантић и Шола били посланици у Босанском сабору, да су се према томе послу односили као према диктату времена а не као према нечему што је било дио њихове вокације. Обављали су тај посао беспрекорно, спремали се озбиљно, радили приљежно, били у сваком смислу достојни тренутка у коме су живјели. У том смислу, данашњи политичари, махом безобразни примитивци и дрски импровизатори, људи искварених нарави које занима само властити ћар, нити имају морално право да говоре о Кочићу, нити да својатају морално и слободарско насљеђе њиховог времена. Кочић и Ћоровић своју борбу ће платити тешким мукама и на крају смрћу, шта су данас они који су склони да се невјешто позивају на њих спремни да жртвују? Ништа, јер они и не знају шта значи жртва - рекао је Певуља за “Глас Српске” и додао да је читав Кочићев нараштај књижевност сматрао као највиши израз народног живота, а не апаратну самосврховиту естетску дјелатност, него дјелатност најприсније увезану са животом.

Певуља наводи да је једним дијелом Кочићева борба налик оној борби какву је данас нужно водити, што ми чинимо прилично трапаво.

- Кочићеве ријечи су трајне зато што им је он, како је писао Андрић неком приликом, дао универзалну и отпорну снагу поезије. Зато су претрајале све ово вријеме. С друге стране, под сунцем ће, супротно ријечима проповједничким, можда понекад нешто ново да се и деси (као што је ова несретна и свезблањујућа пометња са корона вирусом!), али у овој нашој земљи, опет да призовемо Андрића, лабавих закона и рђавих господара, неће никад ништа ново да се догоди, стално се понављају лоше матрице које су скоро потпуно подударне са временом у коме је живио и дјеловао Кочић - каже Певуља.

Он додаје да они који воде борбе, мисле на свој интерес и национално призивају само ако служи њиховом интересу, на тај начин чинећи злоупотребу.

- На примјер, Кочић је био против окупационих власти, против босанског језика и против те наметнуте политике о некаквој босанској нацији, али се као оглашени српски националиста није одрицао Босне, као што то неки наши дезоријентисани  политичари данас чине - чине јер о историји земље коју би да воде не знају ама баш ништа - за себе је говорио да је “стари Бошњанин” или “старовник Босне”, што су историјски утемељене истине. О томе бриљантно пише професор Станиша Тутњевић у студији “Српски национализам и босански патриотизам Петра Кочића”. О томе би требало да се мисли, јер би и политика, нарочито она културна, требало да почива на некаквом мишљењу, овдје све почива на импровизацији, личном интересу и на трагикомичној ароганцији - наводи Певуља.

Сјећање

Осврћући се на начин на који се сјећамо Кочића, Певуља наводи да је то данас учињено на начин који је углавном недостојан његове величине.

- Писао сам о томе и често говорио, лишен било каквог критизерског порива: све оно што се догађа поводом обиљежавања “Кочићевог збора”, велики писац не би одобрио. Темељито сам проучавао Кочићев живот и рад, написао више од десет радова и приредио пет књига о њему, тако да то са великим поуздањем могу да тврдим. Ми прије свега морамо да мислимо, када његујемо успомене на велике ствараоце, да то буде на начин који је у духу онога што су они чинили. У Кочићевом случају то није ријеч. Постало је смијешно, заправо отужно гледати како сваке године културне институције из овога града - које су већ годинама у стању духовне и идејне хибернације - дају неки свој скроман допринос “Кочићевом збору”, ето да и они упишу један догађај у пусти календар својих активности - каже он.

Певуља додаје и да је све што је манифестационо и парадно, у својој сржи је ефемерно, што је већ деценијама једно лоше својство наше културе.

- Он из оквира невјеште параде и мизерног спектакла једноставно не може да изађе, па то показује и поводом манифестације посвећене Кочићу. Њу треба темељито преобликовати, редизајнирати, друкчије осмислити, тако да буде афирмација Кочићевог дјела и допринос његовом новом сагледавању. Ја кад чујем да о свему одлучује неки Одбор за обиљежавање “Кочићевог збора”, увијек се слатко насмијем и запитам се: има ли икакве наде да ће поједини људи схватити да је комунизам доживио крах прије више од три деценије и хоће ли празнине својих живота макар покушати да испуне нечим садржајнијим и смисленијим од досадних састанака, којима се само себи даје лажни привид тужног значаја - закључио је Певуља.

Огњиште

Једна од особа која се такође, на другачији начин, бави Кочићевим свијетом је музејски савјетник и етнолог Музеја Републике Српске Владимир Ђукановић, који је за “Глас Српске” проговорио  о Кочићевом огњишту.

- Кочићево огњиште састоји се од неколико објеката, односно неколико планинских кућа брвнара. У посљедње три године припремио сам три изложбе и то у родној кући Петра Кочића у којој је приказан његов рад и његов живот. У кући су приказане све познате фотографије Петра Кочића, као и познати рукописи “За сељака”, “О Босни” и “Мргуда”. Такође су приказане и фотографије његових јунака које је фотографисао Милан Карановић и с њима обавио разговоре. На фотографијама су приказани Туба, Лујо, Давид Штрбац, као и Кочићева породица након његове смрти.

Друга кућа је динарска, планинска кућа брвнара, у којој су приказани различити предмети, с краја 19. и почетка 20. вијека. Централни дио ове куће је огњиште и предмети уз огњиште. У другој просторији приказане су фотографије предјела са Змијања, људи са Змијања, народних ношњи са Змијања - наводи Ђукановић за “Глас” и додаје да је трећа кућа у ствари зградица названа Дјевојачка соба, у којој су приказани предмети онога чиме су се жене и дјевојке тог периода бавиле.

Он објашњава да је главни циљ био да се формира музејска збирка Кочићево огњиште, те да се у неком наредном периоду формира музеј на отвореном. Као једну од најзанимљивијих ставки тога он изваја фотографију на којој је приказана стварна Кочићева кућа и његово домаћинство, као и његови јунаци, за које мало ко зна да постоје фотографије.

- Занимљиво је да се види како су те куће изгледале. Занимљива је породична задруга. То је начин становања с краја 19. и почетка 20. вијека, када је у једној кући живјело неколико десетина становника. У тим кућама није се спавало, већ се боравило током дана. Сваки тај задругар је имао своју зградицу у којој се спавало.  У тим кућама ложила се ватра и кувало, а у тим зградицама никад се није ложила ватра. Када дође зима и буде минус, они су ту спавали, али нису ложили ватру - објашњава Ђукановић, који је о Кочићу написао књигу “Змијање - Кочићево огњиште”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.