Данијел Гатарић, књижевник, за “Глас Српске”: Имитацијом у писању служе се само људи без талента

Гатарић је раније објавио збирку “Размажени Адам”, те романе “Мушкост Зорана К.” и “Либрето”. Збирку “42 варијације” промовисао у Господској улици у Бањалуци, крајем децембра, када је примјерке књиге дијелио пролазницима, те у Казнено-поправном заводу Туњице. Како је аутор навео, много тога увезано је у стихове исткане на страницама ове књиге, уз фокус који је стављен на чудесност језика и музике.

- “Варијације” повезује љубав према музици, тајанствена закукуљеност у језику, борба за опстанак, здраву индивидуалност. Борба за достојанство уз звук пораза који постане човјеку несносан, чини се да човјеку треба варијација и на борбу, када је већ побједа недостатна - додаје он.

ГЛАС: Збирку сте промовисали на нешто другачији начин, у Господској улици и у КПЗ-у Туњице. Зашто сте се одлучили на такав корак и какве утиске носите?

ГАТАРИЋ: Постоје књижевни радници који су подређени регионалном тржишту, тако да политику прилагођавања морају да испоштују и у идеолошком смислу. Аутори који објавише књигу за Удружење књижевника Републике Српске представљају потенцијалну опасност нарушавања крхког склада који постоји на том пољу. Аутоцензуру ваља избјегавати, тако да је ово Удружење књижевника издање авангарда за нашу “и ми смо урбани” књижевну сцену. Удружење књижевника РС има једно уравнотежену и природну, по мом мишљењу превише,  ненаметљиву издавачку едицију. Већ сам раније критиковао Награду Европске уније за књижевност у БиХ, тако да се, нажалост, и даље струковна репрезентативна удружења у БиХ игноришу по питању заједничких пројеката, налазећи захвалне појединце да задовоље конститутивну квоту. Идеја промоције на улици и Казнено-поправном заводу Туњице је прије свега у инсистирању на читаоцима, односно на читаоцима као људима, из различитих разлога заинтересованим за књигу, од оних у пролазу пред празнике, до оних у очају због затвореног простора. Други разлог је и избјегавање кланова и људи “на стратешким мјестима”, јер то нема никакве везе са мојим књигама. 

ГЛАС: Шта је све смјештено у књигу поезије названу “42 варијације” и зашто сте баш њу назвали “42 варијације”?

ГАТАРИЋ: Смјештено је вријеме. Вријеме по Гатарићу као флуидна категорија зависна од субјективно одређеног осјећаја како и за што пролази. “42 варијације” бивају порив да се непретенциозно препустимо музици година које тек треба до слушамо. На “смол ток” питање које редовно добијамо “како си” одговарам “стар сам,  четрдесет  и двије године”. Анализирајући духовито меланхолични призвук одговора, хтио или не одговор бива бјекство у другост, у оно послије младости, у омражене средовјечне године, кризне, гдје глумити младост по правилу изгледа непријатно ридикулозно, тако да себи дадох право да измаштам године, кроз призму онога што сам у тој једној изненадној години старости искусио. Рецимо, наслов “Мјесец рамазана почиње” је референца на “Јер кад остариш”, оправдан остатком пјесме. Обично нам са плитким оптимизмом говоре да су године само број, да је битно како се човјек осјећа, ако је већ тако.

ГЛАС: Који је помак или побољшање у односу на раније објављену збирку “Размажени Адам”?

ГАТАРИЋ: “Размажени Адам” је пјеснички рукопис који је добио и другу награду на “Слову Горчина” 2012. године. Са дозом носталгије гледам на њ, јер је у изведби слободнији  и разметљивији, са акцентом на тзв. сторителинг, а мање на језик. Можда посвета пјесме “Његова” Буковском најбоље рефлектује омаж узорима тог времена.”Размаженог Адама” читаоци могу да пронађу у онлајн издању, а и данас су ми драге пјесме попут “Бразилских фавела”, “Не дирај шуме ноћу”, “Плави интервју”, “Лав од петит кекса”, “Људи што живе у становима” и друге.

ГЛАС: Језик у појединим пјесмама подсјећа на језик Момчила Настасијевића. Како посматрате границу узора и имитације и колико је опасно клизити по таквом терену?

ГАТАРИЋ: Имати дара за писање, то је свакако благослов. Читајући домаће ауторе учите о језику, што је битно за тачност израза у писању. Настасијевић је данас за читаоце нефилологе архаичан аутор, мада у “Госпи” показа ванвременост која је једна од најљепших пјесама коју сам чуо у српској књижевности. Имитација је у основи за људе без талента, који би били бољи “перформанс артисти” или као запослени у маркетинг индустрији, која је свакако имитација умјетности. На таквим конкурсима за посао моји радови нису прошли. Што се тиче опасности, све је опасно ако не вјерујете у себе и аутора.

ГЛАС: С обзиром на то да је у питању друга збирка поезије, те да сте раније објавили и роман “Либрето”, занима ме какви су Ваши планови за будуће дане, што се писања тиче?

ГАТАРИЋ: Не трудим се да удовољим оном што би мејнстрим култура хтјела, политичка коректност ми није интересантна и то, нажалост, код нас води у добро прихваћен аутошовинизам у култури. Писање је за мене природно. Тренутно се трудим да не пишем, јер ме књига обично потпуно обузме, тако да ме друштвено зна не бити и по неколико мјесеци. Пишем само из крајње нужде правничким језиком, а сад се трудим да будем марљив правник/чиновник.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.