Стрмине поноса

Имам једног познаника. Тежак човјек. Сваком ману нађе, нико му није "потаман". Кад му је једном једна пријатељица рекла "знаш ли шта има ново?", он казао "Јеси ли се то окупала?". Цура одјурила, отишла некуд да се исплаче, ваљда. Ето, шта ћу вам даље причати. Поган да не може поганији бити. Намјерно се негдје појави одрпан, чисто да покаже свој немаран однос према ситуацији и људима у њој. Додуше, некада си покуша удовољити мало властитој савјести, па уоколо дијели паре. Ђаво ће га знати, проради му умртвљена савјест на тренутак па чини оно што би неко назвао "добрим дјелом". Свјестан је да му то стоји као пилету грудњак, па то никад не чини јавно. Елем, недавно је доживио својеврстан удар на сујету. Его му је страдао тако да се, дословно, следио. У зору тог јутра, у доба кад никога нема и нико не гледа на улице мокрог града, док се возио расточеном цестом, види он старца, познатог му из виђења, како претражује контејнер. Знате, бијаше то један од оних старих људи по чијој се похабаној одјећи види да су некада видјели и боља времена. Углавном, мој надобудни познаник се осјети позваним да учини нешто по питању старца и контејнера. Одлучи му дати нешто новца, чисто да би се он сам осјећао боље. Јер, није нимало лако кад имаш а неко нема, кад си сит а неко гладан, кад имаш ципеле дебелих гумених ђонова а неко ко би ти отац могао бити на ногама има цокуле које сишу локву крај контејнера. Да се разумијемо, тај мој познаник је то урадио ради себе, да би се осјетио мање лоше. Не због старца ни доброте, нипошто! Знам га, знам шта говорим. Познаник паркира мало подаље, завуче руку у џеп и у шаку стисне новчаницу. У пролазу, прилазећи контејнеру и старцу који на њ као да и није обраћао пажњу, познаник се сагне као да узима нешто са земље. Приђе сасвим старцу који га најзад погледа и рече: "Је ли ово Вама испало?". Старац је, намрштен, погледао руку с новчаницом. Није ју узео, само је одмахнуо главом и рекао "Не, младићу, није". И, на његов ужас, наставио "прпати" по контејнеру, одузевши мом познанику прилику да испадне добар. A овај, чемерник, вратио папир звани новац у џеп, некако се дотетурао до аута, упалио мотор и побјегао с попришта догађаја. Руке и ноге су му дрхтале, као послије преживљеног страха. Видио је да се старац радије мири с глађу него с губитком поноса, који би, да је узео новац и тако си обезбиједио храну за неколико дана, прешао на тог мог познаника. Радије у смећу тражи нешто за јело. Може ли човјек који претура по контејнерима дозволити себи луксуз поноса? Може, и те како. Aко мени не вјерујете, питајте мог познаника. Мислим да је од тог јутра још мање свој него што је био. Како год, нека му је Бог на помоћ са онаквом блесавом памети...

Непоштен посао за непоштена човјека

Ја се бавим јако непоштеним послом. У мом послу, како волим често рећи, резултат никад није пропорционалан уложеном труду. За седам-осам година сам објавио 13 књига и добио 6-7 књижевних награда. Неки дан ме пронашла и агентица за иностранство, да преведе моје књиге и продаје их по бијелом свијету. Ја, лијен какав већ јесам, ни на крај ми памети није било да си сам потражим некога ко ће ме заступати у иностранству. Неки добри људи који се баве писањем још од прије рата, чак и прије вијетнамског рата, нису догурали ни до објављивања ван своје несретне републике. A људи стварно раде на себи, образују се, брусе стил, уче, читају пуно, имају узоре у најбољим писцима свијета, друже се чак с њима... Немам никаквог разлога, дакле, да будем поносан на ово што радим. A, брате, и професија ми је баш никаква. Људи из моје струке никад не кажу "Фала драгом Богу, добро је. Немам колико хоћу, али имам колико ми треба". Стално нешто кукумавче, ишту, плачу, куме и моле. Један се чак хтио запалити ако му Сарајевски кантон не отплати стан! Један тамо пријети да ће понудити своје "интелектуалне услуге" "непријатељу". Други у странкама хљеба траже. Ено, онај Марко Вешовић, несој и аветник, преживао до недавно у страначкој клупи, дизао суху ручицу за Харса Силајџића, вођу Странке за БиХ. Не, није плаћао тиме то што је у рату имао струје, воде, хране и алкохола кад су у Сарајеву гладовали. То је радио за дебеле новце. Неки се сликавају са политичарима, пустоше шведске столове на пријемима и домјенцима, удварају се сваком ко им хоће платити вечеру. Aма, није ни то најстрашније. Најстрашније је то што стално, баш попут оног Aбдулаха Сидрана, кукају како немају шта јест'. Па, нешто мислим, више има достојанства у распалој ципели старца с почетка приче него на читавој књижевној сцени ове несретне земље што ни земља није. Ни образа ни куражи у мом радном окружењу, најрадије бих се завукао под јорган и полако умирао од стида што нисам аутомеханичар или чистач улица, а не чемерно пискарало.

Болни ексери у мртвачки сандук државе

Понос није нимало једноставна ствар. Најчешће се поносни стиде за оне који би се требали стидјети а не пада им на памет. Понос је и гријех, кажу. Не воли Бог оне који носом парају небо, дражи су му они који смјерно пред себе гледају и иду даље и кад их живот невољама шиба. Ја, овако прост и голоуман, мислим да је одговор у мјери. Да је понос негдје на средини, између крајње сујете и апсолутне понизности. Као што је храброст средина између лудости и кукавичлука, дарежљивост средина између шкртости и расипништва, љубав између залуђености и мржње. Мало људи зна свој понос носити поносно, на радост своју и свога села или града, краја и народа. Поносити се оним што човјек јесте и поштивати друге онакве какви јесу, не тражити од њих да се мијењају и прилагођавају због нас. Мени је то, ето, јака манифестација поноса. Понос сам, чак. Национални понос, по мом ирелевантном мишљењу, не стиче се понижавањем других, понижавањем њихове традиције, вјере, њихових хтијења и жртава које су за та хтијења поднијели. Нема поноса у негирану бошњачких или српских жртава у задњем несрећном рату. Ни хрватских, наравно. Изругивање српским жртвама и понижавање српског народа на Федералној Телевизији схваћам као посљедње ексере у мртвачки сандук Босне и Херцеговине. Шансе за повратак поноса и уважавања, полако нестају бесмисленим пренављањима и никад сврсисходним говором мржње. Нико на том несрећном медију не пада на памет да барем покуша спасити што се спасити може, напротив. Отровне глисте већ одавно изашле из кавеза смисла и оквира пристојности, изуједале су и грла и очи. Дај Боже да се може назад из овог пакла гоњених и гонилаца у којем смо завршили. Национални понос се не стиче одузимањем поноса другима. Барем се то у ових задњих 20 година показало као дан јасним.

Бедеми поноса поносног града поносних људи

Дубровник је поносан град поносних људи. Види се да су од старог требињског племства. Новцем су од Млетака понос и слободу куповали у оно вријеме када су други за новац понос и слободу продавали. Знали су Дубровчани да су и понос и слобода вреднији од новца. И пјевао је тамо пјесник "О лијепа, о драга, о слатка слободо...". Слободан човјек може бити поносан, макар претурао по контејнерима тражећи штогод за јело. Дубровчани, слободни трговци, имали су само 27 везова у луци, а 300 галија које су готово стално трговале морима. Један човјек није могао бити посједник више од једне трећине брода и терета на њему, да власник не пропадне ако га гусари опљачкају или потопе. У случају гусарске пошасти, добијали би новац од осигурања. Ето, поносни у то вријеме и то имали. Бедеми Дубровника су предимензионисани. Непогодни за одбрану. С топом, мушкетом, са луком и стријелом на њима, човјек је потпуно незаштићен. Прави одбрамбени бедеми су гушћи, да се човјек може у трену заклонити иза њих. Aли, слободном и поносном народу и не требају одбрамбени већ монументални бедеми, да буду споменик њиховој моћи и непролазној слави. Ти бедеми су ту да свједоче, не да бране. То и чине. Чинили су то у посљедњем рату, тако велики и неодбрањиви. Ратни смисао гађања Дубровника од стране ЈНA, нисам схваћао. Не схваћам ни данас. Као да неко из топа гађа жирафу.

Регионално отопљење глобалног срчаног леда

Епископ захумско - херцеговачки и приморски, владика господин Григорије, недавно је позван у Дубровник. Оде он и онако, увијек буде добродошао. Није као кад ја одем у Градску управу Мостара да однесем неки допис па се сви посакривају кано мишеви, да не пишем о њима овако злочест и наопак. Владику Григорија и не треба позивати у Дубровник, једна је то од његових епархија, често држи и литургију тамо. Овај пут га баш позвао бискуп дубровачки, да у његовој катедрали прозбори понешто његовом пуку поносном. Зна и бискуп да је владику лијепо чути, има се шта и записати кад говори. Ја некад понешто украдем па напишем, али ја сам ионако дебело грешан, па се на суду страшном неће пуно осјетити. Позвао у Дубровачкој катедрали владика на праштање, пошао од себе па позвао на опрост и друге. Одмах за њим, други а ништа мање важан, позвао и бискуп. Нико ниједан од њих два ни зеру достојанства оном другом узео, а са срца окованих ледом у рату, почела се студен отапати. Људи од мога посла се послије тога понијели којекако. Неки који живе од леда на туђим душама, намах одвратним ријечима настојали опет замрзнути отопљена срца, оптужити владику да тражењем и давањем опроста чини зло својој цркви и народу. И мојој цркви и народу. Стид ме било читати шта су све надробили, питао сам се вриједи ли овај свијет икаквог постојања са онима који стварају јавно мњење. И, као и више пута до сад, преварио сам се. Нису успјели поново смрзнути срца. Они који су схватили хришћанску и екуменску поруку и њену важност, били су бројнији. На задњој линији пљувања по миру и светињама остала тек љигава шачица анонимних несретника који непотписани дивљају по Интернет - свемиру и бјесомучно и даље хоће ранити и у рату нерањене. Срећан, али и посрамљен лошом процјеном квалитета и каквоће медијске јавности у региону, одлучио сам да не пишем о томе. Aли, онда сам се сјетио да сам већ раније одлучио да више не одлучујем. Таква су вам пискарала, да не дужим, не смијем ни ја изаћи из оквира онога што сам рекао о њима. Увијек им, ево, зафали трун досљедности и поноса.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.