Ахилове пете НАТО савеза

У својих 75 година постојања НАТО је одржао 33 самита, тј. састанка Сјеверноатлантског савјета на нивоу шефова држава или влада. Самити су сазивани да би се усвојиле нове политике, позвали нови чланови у Алијансу, покренуле нове иницијативе или ојачало партнерство. Одржавани су у разним земљама чланицама, али када би се НАТО нашао пред неком значајном одлуком самити би се обавезно одржавали у Вашингтону. Ове године, у јулу, одржаће се 34. НАТО самит, не случајно, у Вашингтону.

На Западу се тврди да у овом времену великих геополитичких превирања НАТО чврсто стоји на двије ноге и високо подигнуте главе. Међутим, сви у Алијанси знају да изнад њихове главе о коњској длаци виси Дамоклов мач и да му се на обје ноге на које се ослања налази Ахилова пета.

Откуда Дамоклов мач изнад НАТО главе?

Готово све европске чланице НАТО-а у овом тренутку највише забрињавају амерички избори у САД, који ће се одржати ове године и потенцијална побједа републиканаца на челу са Доналдом Трампом. Учестали гафови у јавности садашњег предсједника Бајдена, његова непоузданост и неконтролисани изливи бијеса повећавају Трампу шансе код бирача који политику доживљавају као озбиљан државнички посао. Јер би озбиљне државничке послове требало да воде здрави и способни државници. Све више Американаца је свјесно ризика да се нуклеарно дугме и друге важне полуге власти најмоћније државе на свијету повјере човјеку чије рационално понашање није загарантовано.

Питања

Главно питање које се поставља пред европске чланице НАТО-а јесте питање односа САД према безбједности западноевропског простора. Сједињене Америчке Државе су од краја Другог свјетског рата до данас на својим плећима носиле одговорност за безбједност читаве западне Европе, али и за безбједност новопридошлих земаља тој породици. Европљани су свјесни да ће САД, са Трампом на челу, настојати да тај терет збаце са свога врата и да ће престати дијелити одговорност за безбједност Европе. Трамп вјерује да ће Европљани, ако буду довољно издвајали својих средстава за одбрану, сами моћи да се одбране од потенцијалних пријетњи. Овим би и терет сукоба у Украјини у потпуности пао на плећа Европљана. Приоритети Сједињених Америчких Држава су сасвим други: изградња социјалне и економске базе САД и обуздавање Кине у њеном даљем економском расту и преузимању улоге у хегемонији над свијетом.

Због тога је Трампова намјера да се сконцентрише на припрему САД за дугорочан сукоб са Кином. У том смислу он стрепи да се на том послу не закасни, јер и Трамп, као и сви други амерички предсједници, вјерују како Америка мора да остане да трајно доминира свијетом. Још је на самиту у Бриселу у јулу 2018. године Трамп затражио од европских чланица НАТО-а да повећају своја издавања за одбрану на два одсто БДП-а. Та порука је практично гласила: “Обезбиједите довољне одбрамбене снаге да можете гарантовати безбједност својих грађана без учешћа Сједињених Америчких Држава. Чим прије, то боље”.

Многи га нису схватили довољно озбиљно и нису обезбјеђивали тај проценат за јачање сопствених снага одбране. Трамп је свакако рачунао да ће европске земље јачати своју одбрану купујући америчко наоружање и опрему. Ово је најозбиљније схватила Пољска, која је удвостручила своја средства за одбрану на близу четири одсто свога БДП. На што су паре потрошене? Чак 56 одсто онога што су купили дошло је из САД: тенкови “абрамс”, ХИМАРС лансери, Ф-35, “патриот” батерије, хеликоптери “апач”, итд...

Показаће се да је лукав и дубоко осмишљен план САД да Европа брани саму себе, али посредно да суфинансира и амерички геополитички сукоб са Кином. На самиту у Вашингтону ово ће бити једна од главних тема о којој ће се водити озбиљна расправа.

Геополитички институти и добро информисани аналитичари предвиђају три могућа сценарија након предсједничких избора у САД: повлачење, помјерање или крварење. О  чему се ради  биће објашњено у једном од наредних текстова.

Које су двије актуелне Ахилове пете НАТО-а?

Једна од Ахилових пета свакако је постојећи систем одлучивања у Алијанси.

Према условима оснивачког документа НАТО-а, Вашингтонског споразума из 1949. године, пријем нових чланица у Алијансу се заснива на једногласној сагласности постојећих чланица (члан 10.). Овај принцип консензуса је временом еволуирао у норму која регулише начин на који НАТО доноси одлуке. Иако нигдје друго није кодификовано доношење одлука консензусом, тај принцип се примјењивао све вријеме постојања савеза. Када би дошло до неслагања у вези са било чим консултације би се наставиле док се не дође до рјешења које је прихватљиво за све или, у најмању руку, до ситуације када се ниједна држава не супротставља траженом рјешењу. Такође је често кориштен инструмент  познат као “процедуре ћутања”, гдје се не гласа, већ се остави извјесно вријеме земљама чланицама да дају своје примједбе. Ако у међувремену не стигну примједбе онда се одлука сматра усвојеном. Ово није чисто хипотетичко питање. Оно што је раније функционисало за Алијансу, када су све њене чланице биле државе истомишљеника које су се суочавале са огромним војним изазовом, и када су сјећања на Други свјетски рат била свјежа у главама и јавности и лидера, данас, можда, неће одговарати сврси са ширим и много разноврснијим чланством. Недавни напори турског предсједника Реџепа Тајипа Ердогана и мађарског премијера Виктора Орбана да извуку сопствене бенефите у вези са придруживањем Финске и Шведске окарактерисани су од стране осталих чланица као злоупотреба права консензуса. На сличан начин је словачки премијер Роберт Фицо, који се недавно вратио на власт, подигао буку о укидању подршке Украјини. Због свега овога НАТО ће настојати да пронађе начине да умањи простор за блокирање одлука унутар Алијансе по цијену колективне одбране.

Људство

Друга Ахилова пета јесте недостатак људства способног за вођење оружане борбе. Схватило се да у неком глобалном потенцијалном сукобу НАТО земље немају довољно људи спремних за борбу против Русије, као главне опасности. Европске земље су углавном послије побједе у првом хладном рату укинуле обавезно служење војног рока и увеле малобројне професионалне оружане снаге, ослањајући се на колективне системе одбране. Велика Британија је једва била у стању да у Авганистану обезбиједи једну борбену бригаду. Њемачка је дупло смањила величину својих оружаних снага од првог хладног рата и сада су на око 180.000 људи, Француска је на око 198.000 активних војника и 25.000 резервиста. Озбиљно се рачуна на  нову чланицу Шведску, која је од 2017. године поново увела регрутни систем и има способност да развије 71 батаљон за седам дана, од којих осам механизованих (маневарских). Међутим, њен капацитет не може да буде већи око 50.000 људи. Многе европске земље показују своју политичку неспремност да своје људство упућују у рат против Русије. Сама Украјина је ушла у критичну фазу са људством спремним за борбу. Цијени се да би у неком будућем конвенционалном сукобу са Русијом губици Запада могли достићи 500.000 људи, што је неприхватљив степен који западна јавност не би могла поднијети. Карте одлуке о рату или миру из руку Запада полако прелазе у руке Русије. Ако Запад схвати и прихвати да му је цијена ратовања против Русије превише скупа, а можда и фатална по виталне западне вриједности, онда ће почети да респектује безбједносне потребе Русије и да прихвата руске приједлоге о глобалном миру. Оно што Запад не може психолошки да поднесе јесте то да буде у милости и немилости Русије, а то би се десило ако би Русија у потпуности однијела побједу у Украјини. Због тога је могуће да извјесни јастребови на НАТО самиту затраже да чланице поново уведу неки облик обавезног служења војног рока и знатно повећање процената од свога БДП за потребе одбране, јер се не смије дозволити да им било шта зависи од понашања Русије. Намеће се спасоносно рјешење за Запад да би рат требало прекинути прије потпуне руске побједе и прије потпуног украјинског  пораза, како би се обје стране колико-толико достојанствено извукле из незавидне ситуације и да се може причати да су циљеви остварени: Запад је заштитио Украјину, а Русија је заштитила руски народ у бившој Украјини. То би довело до релаксације и на Западу и у Русији.

У међувремену, овај период до избора у САД може да буде врло критичан и непредвидив за регионе као што је западни Балкан, јер ће дубока држава одлазеће политике, која се не слаже са извлачењем САД из одговорности за безбједност Европе, покушати да кроз креирање криза и жаришта представи неминовност и незамјењивост присуства САД у одржавању мира у овим регионима (БиХ, Косово и Метохија, Молдавија, ...).

Ако буде памети да народи БиХ препознају опасност поновног пролијевања сопствене крви ради туђих интереса и одлуче да игноришу страни интервенционизам ради њиховог међусобног завађања, већ да одговорност за мир у својој кући преузму у своје руке, онда ће након дуже времена показати своју политичку зрелост. Надамо се да ће се и у земљама Европске уније појавити бар мало разума како би се заједно супротставили креирању антагонизама. Ако се то не догоди, нека нам је свима бог на помоћи.

(Аутор је магистар политикологије и пензионисани бригадир ОС БиХ и пуковник ВРС)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.