Добри смо ми каквих има
Ужасан епилог потраге за двогодишњом Данком Илић из Бора у Србији медији у тој земљи учинили су још ужаснијим. Или да будемо поштени, урадио је то дио медија.
Поједини су успјели да колико-толико сачувају образ и испоштују професионалне стандарде, водећи рачуна о осјетљивости тренутка. Друга група, већинска, предвођена таблоидима који су у међувремену основали и телевизије, претворила је случај у потпуни ријалити, као што то раде и са свим другим случајевима, појавама и процесима у тој земљи, били они политички, спортски или естрадни.
Сервирање непровјерених будалаштина, конструкција, полуинформација па и класичних лажи публици жељној сензације почело је већ у дану нестанка двогодишњакиње и настављено је током десетак дана потраге. Слуђивање јавности, учесника у потраги и на крају несрећних родитеља кулминирало је у моменту објаве вијести о хапшењу починилаца, што је, потврђујући своју потребу да грађанима саопштава баш све, учинио нико други до предсједник државе. Чињеница да је, након те прве вијести, опширније информације о детаљима убиства први објавио медиј из Бањалуке, као да је разбјеснила таблоидне јахаче апокалипсе из Београда па су до краја тог, а и у наредним данима, пребацили у већу брзину у односу на дане потраге и креирали нови хаос у којем је скрајнут основни факт - злочин над дјететом.
Због потребе да из часа у час, из минута у минут, одржавају причу о расвјетљавању случаја одлучили су да примијене уходан рецепт.
Професија “аналитичар” нигдје тако добро није позиционирана као у Србији. Постоји групација од 20 до 30 људи који на тамошњим телевизијским каналима сваког јутра, а повремено и током дана и вечери, тумачи, анализира и прогнозира све живо, од рата у Украјини и појасу Газе преко америчких и руских, српских и црногорских избора, до најситнијих детаља са локалне политичке сцене.
Постали су изузетно снажна организација у чијем се дјеловању преплићу “анализе” и политички активизам па стога није изненађујуће што је од једног њеног дијела састављена чак и једна политичка организација која је на претходним изборима у Србији остварила солидан резултат да би се у постизборним данима распала и то све пред телевизијским камерама, гдје је, у суштини, и формирана.
Основа
Када имате такву основу њу је лако повремено надоградити новим фацама. И сви они, или бар већина њих, имала је шта да каже у случају убиства Данке Илић. Адвокати, аналитичари, садашњи и бивши обавјештајци, инспектори и полицајци, форензичари, психолози, социолози, официри, културолози, сви су позивани у програме уживо и бивали упитани за мишљење.
А како су сви имали потребу да буду другачији од претходника и публици жељној сензације дају нешто ново, што је у конкретном осјетљивом случају било углавном немогуће, посезали су за болесним и немогућим конструкцијама које су аутоматски завршавале као ударни наслови на порталима са егидом “тај и тај открио шокантне детаље. Комбиновано са овим мрсомудима, о случају су отворено говорила и званична лица, откривајући, што је тек потпуно невјероватно, најбизарније детаље из истраге, а да уопште није подигнута оптужница, ни тијело мале Данке пронађено, уз успутну дехуманизацију Влаха, који живе у крају гдје је дијете нестало.
У томе је предњачио начелник српске Управе криминалистичке полиције, а не тако далека историја нас учи како се развијају случајеви о којима ексклузивне детаље откривају начелници управа (погледати под Давид Драгичевић, година 2018).
Када је током љета 2007. у Поткозарју нестао дјечачић Ратко Макарић атмосфера у Републици Српској била је донекле слична оној у Србији током претходних дана. Иако ни таблоиди, ни друштвене мреже тада ни изблиза нису били тако јаки као данас, тровачи јавног мнијења покушали су несрећни случај учинити максимално бизарним. Чланови унесрећене породице ипак су успјели да сачувају довољно прибраности да квази-новинарима не дају “месо” па су “добри” наслови пропадали.
На темељима сличног приступа изграђен је медијски монструм у Србији којем је судбина Данке Илић колатерал, средство, образац за подизање рејтинга, гледаности и проклетог “шера”.
На срећу медији у Републици Српској некако су се одупрли и протеклих година очували бар минимум достојанства извјештавајући о најтежим људским трагедијама, којих је, на несрећу, било и код нас.
Задруга
Када су се догађале, од поменутог случаја “Драгичевић” па до посљедњег, бруталног убиства бизнисмена у Добоју, за досољавање живих рана, већинско жутило и низ бизарности заслужни су били поново медији из Србије, који су слали специјалне екипе у Републику Српску не би ли додатно надоградили причу и искамчиле још који клик на своје бизарне објаве. Слични потези овдашњих медија у тим причама биле су тек инцидент.
То не значи да су медији у Републици Српској врхунски примјер професионализма. Има и овдје свега, има и лова на рејтинге и шерове и кликбејта, и лажи, и подметања, и портала без импресума, и порталоида са импресумом, има и политичког утицаја, и економских условљавања и чега све не.
Али, углавном нема коришћења најцрњих трагедија због додатног клика, колико год била добра прилика за то. За разлику од Србије, гдје је све, баш све, претворено у ријалити, код нас сцене као из “Задруге” или “Фарме” можемо видјети само у Народној скупштини.
Колико год то ужасавајуће по Скупштину звучало, добро би било да ту и остану.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
