Прошли су априли

Обично се март у Србији дочекује као мјесец “резервисан” за историју: од фамозних демонстрација деветог марта, годишњица смрти Милошевића и Ђинђића, годишњица НАТО бомбардовања и погрома на Косову. Није, међутим, ни април лишен своје симболике, нарочито у контексту агресије Трећег рајха и каснијег комадања Краљевине Југославије. Пишући о том периоду угледна њемачка историчарка Мари-Жанин Чалић тврди: “Без објаве рата, 6. априла 1941, у раним јутарњим сатима 611 немачких авиона почело је да бомбардује југословенски главни град, који није био брањен и који је раније узалуд био проглашен 'отвореним градом'. Разорено је 9.000 зграда, 3.000 људи је погинуло, више него у Варшави, Ротердаму и Ковентрију заједно. Једанаест дана послије операције 'Казна' југословенска војска морала је да капитулира. Тако је прва Југославија на крају пропала не усљед унутрашњих супротности, већ усљед спољне агресије”.

Брзи слом

Спољна агресија јесте била кључна, али постојала је и локална незаинтересованост за историјски тренутак. Најбоља илустрација тога је вјероватно чињеница да је баш за шести април било заказано вјенчање кћерке југословенског премијера Душана Симовића, а да никоме није пало на памет да га одгоди. Такође, чак и након почетка толико бруталног напада није се очекивао тако брз слом. Због велике изложености главног града краљ и премијер одлазе пут Зворника и Бање Ковиљаче, док се Влада спушта до Ужица. Тамо, односно у оближњем Севојну, већ седмог априла ујутро одређују привремена сједишта министарствима. По тој одлуци, сједиште Министарства саобраћаја је у Краљеву, Министарства финансија у Ужицу, Министарства правде и просвјете у Ариљу, Министарства пољопривреде у Пожеги, Министарства снабдијевања и исхране у Матаругама, Министарства спољних послова у Врњачкој Бањи, Министарства трговине и индустрије на Златибору те, напосљетку, Министарства поште, телеграфа и телефона у Сарајеву. Ипак, колико за дан-два, Вермахт незаустављиво стиже и до градова предвиђених за привремена министарска сједишта. Дио министара се разбјежао по окупираним дијеловима земље, а остали су стигли до Никшићког аеродрома са идејом “евакуације” ван Југославије.

У Загребу, у међувремену

Око једанаест сати пријеподне петнаестог априла, за лет су била спремна двадесет и два борбена авиона, што је било недовољно за све. Морале су да буду направљене двије листе путника: приоритетна и она друга. У приоритетној су били министри и њихове породице, као и извјестан број других угледних лица из војске и политике. Кренуле су свађе и препирке. Командант ваздухопловства генерал Мирковић покушавао је да умири ситуацију. Његов план је био стварање “ваздушног моста” односно да се авиони који оставе путнике у Грчкој одмах врате до Никшића по нове. У једном од тих авиона један до другог сједили су бан Иван Шубашић и Сава Косановић. За једва мало више од три године, послије Вишког споразума с Титом први ће да постане премијер односно министар унутрашњих послова у кратковјекој посљедњој емигрантској влади. У првој Титовој Влади, Косановић ће бити министар информисања, а касније ће постати југословенски амбасадор у САД и Мексику. Косановић је син најмлађе сестре Николе Тесле и његовом заслугом је Теслина оставштина сакупљена и пребачена у Београд, да би на основу тог фундуса био основан Музеј Николе Тесле. Потенцирам овдје ову двојицу људи, пошто је први послије Споразума Цветковић - Мачек био бан Бановине Хрватске, док је други био Србин из Лике. У тих неколико дана док су они из Београда путовали ка Никшићу, у Загребу се десио можда и најодсуднији дан за судбину Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини у историји: основана је НДХ.

Ускрснуће

По договору са Антом Павелићем који се још налазио у Италији, Славко Кватерник је 10. априла 1941. године преко таласа Радио Загреба из зграде у Влашкој улици 116 прогласио оснивање Независне државе Хрватске. Краљевина Југославија још није била формално капитулирала, али њемачке трупе већ су биле ушле у Загреб (уз неформални свечани дочек). Након што је Павелић “пребачен” из Италије у Загреб формализована је улога усташкога покрета као искључивог и јединог политичког тијела и организације у НДХ. Успостављен је “Главни усташки стан” (ГУС), “Усташка војница” и “Усташка надзорна служба” (УНС), те изграђено територијално устројство покрета. 10. април те године пао је у Велики четвртак, односно посљедњи четвртак прије Ускрса, па је Кватерник устврдио како је уочи “ускрснућа Божјег сина ускрсла и Независна Држава Хрватска”. Нијемцима је наводно више одговарало да раде са Влатком Мачеком као предсједником ХСС-а, али је овај то одбио. Мачекова лојалност спрам НДХ-а није, међутим, била под знаком питања пошто се својим присталицама обратио овако: “Хрватски народе! Пуковник Славко Кватерник, вођа националистичког покрета у земљи, прогласио је данас слободну и независну хрватску државу на цјелокупном хисторијском и географском подручју Хрватске, те преузео власт. Позивам сав хрватски народ, да се новој власти покорава. Позивам све присташе ХСС-а, који су на управним положајима, све котарске одборнике, опћинске начелнике и одборнике итд., да искрено сурађују с новом народном владом”. Чим се та усташка власт успоставила, усвојила је расне законе усмјерене против Срба, Јевреја и Рома. Истовремено, почињу злочини: од масовних убистава на кућном прагу до концентрационих логора. Демографско опадање, а понегдје и практични нестанак, српског становништва на великим просторима данашње Републике Хрватске и Босне и Херцеговине започет је и симболички и стварно у том несретном априлу 1941. Четири године касније опет је био април, овај пут двадесет и други, када су преживјели логораши из Јасеновца кренули у пробој. Већ умирућу НДХ и даље је водио Анте Павелић, док је логораше предводио заробљени партизан Анте Бакотић. Тог 22. априла, током пробоја, Бакотић је убијен. Павелић га је надживио за скоро петнаест година. Историјску правду је, рекло би се, нереално очекивати. Па су, ето, знамо сви, дошли и неки нови априли и настављене су неке старе политике. А психолошка реакција на стих о “најокрутнијем мјесецу” овдје се указује као разумљив трансгенерацијски посттрауматски синдром.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.