Кенан, САД и НАТО

Кенан је, иначе, био први директор за планирање политике у Стејт департменту (1947 - 1949) са чином који је био еквивалентан помоћнику секретара. Ова канцеларија је увек била далеко изнад амбасадорске. Управо када дође до Кенановог трајног утицаја на креирање америчке хладноратовске стратегије и њених последица, Гранијери значајно одступа од улоге рецензента и преузима плашт критичког биографа.

Иронично, он каже: “Кенан је провео већину свог веома дугог живота покушавајући да побегне од идеје која га је учинила славним, тврдећи да су каснији креатори политике погрешно разумели његов концепт обуздавања пренаглашавањем војних аспеката конфронтације са Совјетским Савезом и пропуштањем шанси за преговарање”.

Гранијери такође износи неколико значајних тврдњи о Кенановим приватним погледима, склоностима и начину живота, који су у најбољем случају дискутабилни и обојени нечим што звучи као непотребна иронија: “У својим приватним размишљањима, овај чувени бранилац америчке демократије од совјетске претње био је доживотни русофил који је неговао ауторитарне снове. Немилосрдни критичар америчког материјализма и конзумеризма, скицирао је планове за замену бучне и непредвидиве америчке демократије владом од стране стручњака попут њега, изолован од безумног ентузијазма који је покретао политику у демократској америчкој републици”.

Теорија домина

Све у свему, нема ништа посебно иронично у Кенановој невољи током година у објашњавању и оправдавању његове улоге у развоју америчке хладноратовске стратегије. Кенан није веровао да војној сили треба дати предност над економском моћи.

С тим циљем створена је мрежа америчких војних база од Норвешке преко подељене Немачке до Босфора у Европи; од Мале Азије преко Месопотамије до Пенџаба на Блиском истоку и потконтиненту; од Индокине и Филипина преко Формозе до Јапана и Јужне Кореје на Далеком истоку. Кенан је са жаљењем приметио искривљење доктрине чији је рани аутор. Он је веровао да давање приоритета војној конфронтацији представља збрку циљева и средстава и губитак стратешке јасноће. Теорија домина и Вијетнам су доказали да је у праву.

Кенанови “ауторитарни снови” били су чврсто засноване сумње забринутог патриоте, како у погледу “америчког материјализма и конзумеризма”, тако и ружног трансмонструма који је постала “бучна и непредвидива америчка демократија”. Уобичајена притужба либералних интервенционистичких критичара Кенана, попут Гранијерија и покојног Пола Холандера, јесте да га нападају као реакционара - што је он сасвим сигурно и био - који је у исто време био благ према совјетској претњи демократији и људским правима. Као што Ли Конгдон показује у својој интелектуалној биографији, Кенан је био савршено доследан у одбијању идеолошких ратова. Такође је веровао пред крај свог живота да су западне земље постале толико декадентне да би им било боље да се баве сопственим проблемима него да се баве спољном политиком конверзије.

У овим ужасним временима можемо само да сањамо о повратку репрезентативној власти коју су успоставили оснивачи, за коју се залагао Кенан. Лично, радије бих уживао у “ауторитарном сну” о патрицијском режиму Кенанових последњих дана који би био у стању да се одлучно избори са “безумним ентузијазмом који води политику у демократској америчкој републици”. За разлику од Гранијерија, данашња Америка сигурно није “република”. Она је заиста безумна и тоталитарна до своје труле сржи.

Гротескно здање

Пред крај свог прегледа Гранијери примећује, у тону неодобравања, “Кенаново одбацивање аргумената о ширењу НАТО-а и његову преференцију за америчко-руско разумевање у односу на интересе мањих држава централне и источне Европе”. Међутим, као што је историја протекле три деценије показала, Кенанови аргументи против ширења НАТО-а били су изузетно здрави.

Велики број аналитичара током последњих година упозоравао је да се НАТО претворио у гротескно тоталитарно здање које представља највећу претњу миру и стабилности у свету. Кенан је тачно предвидео деведесетих да ће његово ширење вратити дух хладног рата у све односе Истока и Запада. Он је имплицитно видео да је америчко-руско разумевање у најбољем интересу свих источноевропских нација. Догађаји који су уследили, који су кулминирали катастрофалним прокси ратом НАТО-а у Украјини, показали су да је у праву.

Једна од последица НАТО метаморфозе је да Западна алијанса сада има изразито совјетски квалитет. Стратешки концепт из 2022. укључивао је чисто идеолошке референце на изазове које представљају климатске промене и важност родних перспектива за безбедност. У исто време, САД су успеле да подвргну своје европске послушнике већој робији више него што је СССР икада могао да уради са својим сателитима пре 1989.

Као што Гранијери тачно примећује на крају свог прегледа, Кенан се “никада није поколебао у својој љубави према природи, бризи за животну средину, нелагодности према градовима и мржњи према хегемонији машине”. Такође се противио неограниченој имиграцији, вишеструким зависностима у урбаној Америци и залагао се за оживљавање верске вере. Заиста, у последњим годинама веома дугог живота закључио је да су САД “светска духовна и интелектуална глупача”.

Колико је био у праву по свим тачкама. Резултати одбацивања Кенановог савета били су катастрофални, а стални неуспех да се ослања на његову мудрост је трагедија. Храбар и проницљив човек.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.