Kenan, SAD i NATO

Kenan je, inače, bio prvi direktor za planiranje politike u Stejt departmentu (1947 - 1949) sa činom koji je bio ekvivalentan pomoćniku sekretara. Ova kancelarija je uvek bila daleko iznad ambasadorske. Upravo kada dođe do Kenanovog trajnog uticaja na kreiranje američke hladnoratovske strategije i njenih posledica, Granijeri značajno odstupa od uloge recenzenta i preuzima plašt kritičkog biografa.

Ironično, on kaže: “Kenan je proveo većinu svog veoma dugog života pokušavajući da pobegne od ideje koja ga je učinila slavnim, tvrdeći da su kasniji kreatori politike pogrešno razumeli njegov koncept obuzdavanja prenaglašavanjem vojnih aspekata konfrontacije sa Sovjetskim Savezom i propuštanjem šansi za pregovaranje”.

Granijeri takođe iznosi nekoliko značajnih tvrdnji o Kenanovim privatnim pogledima, sklonostima i načinu života, koji su u najboljem slučaju diskutabilni i obojeni nečim što zvuči kao nepotrebna ironija: “U svojim privatnim razmišljanjima, ovaj čuveni branilac američke demokratije od sovjetske pretnje bio je doživotni rusofil koji je negovao autoritarne snove. Nemilosrdni kritičar američkog materijalizma i konzumerizma, skicirao je planove za zamenu bučne i nepredvidive američke demokratije vladom od strane stručnjaka poput njega, izolovan od bezumnog entuzijazma koji je pokretao politiku u demokratskoj američkoj republici”.

Teorija domina

Sve u svemu, nema ništa posebno ironično u Kenanovoj nevolji tokom godina u objašnjavanju i opravdavanju njegove uloge u razvoju američke hladnoratovske strategije. Kenan nije verovao da vojnoj sili treba dati prednost nad ekonomskom moći.

S tim ciljem stvorena je mreža američkih vojnih baza od Norveške preko podeljene Nemačke do Bosfora u Evropi; od Male Azije preko Mesopotamije do Pendžaba na Bliskom istoku i potkontinentu; od Indokine i Filipina preko Formoze do Japana i Južne Koreje na Dalekom istoku. Kenan je sa žaljenjem primetio iskrivljenje doktrine čiji je rani autor. On je verovao da davanje prioriteta vojnoj konfrontaciji predstavlja zbrku ciljeva i sredstava i gubitak strateške jasnoće. Teorija domina i Vijetnam su dokazali da je u pravu.

Kenanovi “autoritarni snovi” bili su čvrsto zasnovane sumnje zabrinutog patriote, kako u pogledu “američkog materijalizma i konzumerizma”, tako i ružnog transmonstruma koji je postala “bučna i nepredvidiva američka demokratija”. Uobičajena pritužba liberalnih intervencionističkih kritičara Kenana, poput Granijerija i pokojnog Pola Holandera, jeste da ga napadaju kao reakcionara - što je on sasvim sigurno i bio - koji je u isto vreme bio blag prema sovjetskoj pretnji demokratiji i ljudskim pravima. Kao što Li Kongdon pokazuje u svojoj intelektualnoj biografiji, Kenan je bio savršeno dosledan u odbijanju ideoloških ratova. Takođe je verovao pred kraj svog života da su zapadne zemlje postale toliko dekadentne da bi im bilo bolje da se bave sopstvenim problemima nego da se bave spoljnom politikom konverzije.

U ovim užasnim vremenima možemo samo da sanjamo o povratku reprezentativnoj vlasti koju su uspostavili osnivači, za koju se zalagao Kenan. Lično, radije bih uživao u “autoritarnom snu” o patricijskom režimu Kenanovih poslednjih dana koji bi bio u stanju da se odlučno izbori sa “bezumnim entuzijazmom koji vodi politiku u demokratskoj američkoj republici”. Za razliku od Granijerija, današnja Amerika sigurno nije “republika”. Ona je zaista bezumna i totalitarna do svoje trule srži.

Groteskno zdanje

Pred kraj svog pregleda Granijeri primećuje, u tonu neodobravanja, “Kenanovo odbacivanje argumenata o širenju NATO-a i njegovu preferenciju za američko-rusko razumevanje u odnosu na interese manjih država centralne i istočne Evrope”. Međutim, kao što je istorija protekle tri decenije pokazala, Kenanovi argumenti protiv širenja NATO-a bili su izuzetno zdravi.

Veliki broj analitičara tokom poslednjih godina upozoravao je da se NATO pretvorio u groteskno totalitarno zdanje koje predstavlja najveću pretnju miru i stabilnosti u svetu. Kenan je tačno predvideo devedesetih da će njegovo širenje vratiti duh hladnog rata u sve odnose Istoka i Zapada. On je implicitno video da je američko-rusko razumevanje u najboljem interesu svih istočnoevropskih nacija. Događaji koji su usledili, koji su kulminirali katastrofalnim proksi ratom NATO-a u Ukrajini, pokazali su da je u pravu.

Jedna od posledica NATO metamorfoze je da Zapadna alijansa sada ima izrazito sovjetski kvalitet. Strateški koncept iz 2022. uključivao je čisto ideološke reference na izazove koje predstavljaju klimatske promene i važnost rodnih perspektiva za bezbednost. U isto vreme, SAD su uspele da podvrgnu svoje evropske poslušnike većoj robiji više nego što je SSSR ikada mogao da uradi sa svojim satelitima pre 1989.

Kao što Granijeri tačno primećuje na kraju svog pregleda, Kenan se “nikada nije pokolebao u svojoj ljubavi prema prirodi, brizi za životnu sredinu, nelagodnosti prema gradovima i mržnji prema hegemoniji mašine”. Takođe se protivio neograničenoj imigraciji, višestrukim zavisnostima u urbanoj Americi i zalagao se za oživljavanje verske vere. Zaista, u poslednjim godinama veoma dugog života zaključio je da su SAD “svetska duhovna i intelektualna glupača”.

Koliko je bio u pravu po svim tačkama. Rezultati odbacivanja Kenanovog saveta bili su katastrofalni, a stalni neuspeh da se oslanja na njegovu mudrost je tragedija. Hrabar i pronicljiv čovek.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.