ЕУ и/или БРИКС

Овај позив не би требало да нас чуди, с обзиром да је Русија преузела улогу предсједавајуће чланице БРИКС-а у 2024. години и задужена је за организовање предстојећег самита. Позив је услиједио након покренутих расправа да самопроглашено Косово уђе у Савјет Европе, што је изазвало жустре реакције из Београда. Предсједник Вучић је наговијестио да би у случају пријема самопроглашеног Косова у Савјет Европе, пред Србију била бачена опција потенцијалног изласка из те исте организације.

Важно је напоменути да ниједна држава није постала пуноправна чланица Европске уније, ако прије тога није постала чланица Савјета Европе. Потенцијални излазак Србије из Савјета Европе подразумијевао би и крај ЕУ интеграција, као и потенцијално искључење из фондова Европске уније. Србија је од 2001. године добила три милијарде евра у "донацијама" из ЕУ фондова, усмјерених ка друштвено-економским и политичким реформама, чиме ЕУ ужива статус највећег донатора и спољнотрговинског партнера Србије. Међутим, утисак је да се крилатица "ЕУ нема алтернативу" полако уздрмала. Дуги низ разочарења, неиспуњених обећања, одуженог преговарачког процеса и "неприхватљивих услова", довео је Србију, као и вођство Републике Српске у позицију да разматрају о потенцијалном чланству у другим организацијама, као што је БРИКС плус групација.

Брикс

БРИКС групација се појавила на међународној политичкој сцени 2009. године, а основана је од стране Бразила, Русије, Индије и Кине, док је годину дана касније оснажена и са чланством Јужноафричке Републике. Циљ групације јесте побољшање економског и политичког положаја пет водећих земаља кроз међусобну сарадњу. У званичном документу БРИКС-а наведени су као основни циљеви инклузивни друштвено-економски раст оријентисан ка борби против сиромаштва и незапослености, промоција иновативног раста кроз развој напредних технологија и размјену нових вјештина, као и јачање сарадње са земљама ван БРИКС-а.

У свијету гдје се униполарна надмоћ Сједињених Америчких Држава и њених савезника приближава крају, појављује се БРИКС који је заправо контратежа Г7 групацији. БРИКС групација је покушај нових сила, а прије свега Кине и Русије, да се изборе са доминантним економским и свјетским поретком, који је од распада Совјетског Савеза па све до данас био под хегемонијом САД. Иако Г7 државе имају већи удио глобалне економије по многим параметрима, по пројекцијама "Голдмен Сакс-а", БРИКС би требало у скоријој будућности да преузме ту позицију, јер забиљежава просјечни раст који би до 2050. године требало да износи 159 одсто, у поређењу са 50 одсто у земљама Г7 групе.

Почетком 2024. године Египат, Етиопија, Иран, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати су се придружили БРИКС групи, чиме је удио БРИКС-а у глобалној производњи сирове нафте порастао на 43 посто. Са тренутним удјелом од преко 40 одсто свјетске популације, БРИКС је неминовно групација која ће наставити да расте, посебно узимајући у обзир да је више од 40 земаља изразило интерес да се придружи групи.

Један од главних и неформалних циљева БРИКС-а јесте дедоларизација свјетске економије, са иницијативама као што је потенцијална заједничка БРИКС валута, која би за разлику од америчког долара као фијат валуте била базирана на природним ресурсима свих држава БРИКС-а. Ова борба за нову свјетску резервну валуту је посебно очигледна у случају Аргентине, која је била на путу да постане нова чланица групације, али је промијенила своју политику доласком новог предсједника Хавијера Милеја. Да ствар буде очигледнија, Аргентина има планове да преузме амерички долар као своју националну валуту.

На пољу глобалне економије велику улогу играју међународне финансијске институције, као што су Међународни монетарни фонд и Свјетска банка. Једна од честих критика које су усмјерене ка овим организацијама јесте да су под великим утицајем САД, како због чињенице да им се централе налазе у Вашингтону, тако и због очигледног доминантног удјела гласова које САД имају у извршном одбору ових организација, што САД омогућава вето моћ. Каква год да је ситуација, оваква перцепција ових организација међу БРИКС земљама довела је до успостављања Нове развојне банке 2014. године са сједиштем у Шангају, која би требало да понуди државама у развоју алтернативне изворе финансирања. За ове државе су генерално ММФ и Свјетска банка биле мање привлачне опције, због својих програма структурног прилагођавања, путем којих ове организације условљавају државе да спроведу одређене системске промјене, како би добиле тражене кредите. Банка БРИКС-а не поставља такве услове због чега њена популарност расте, посебно у афричким државама гдје се одвија велики број инфраструктурних пројеката финансираних управо путем Нове развојне банке.

Међутим, изузев економске сфере, БРИКС као група има много интерних политичких проблема, као резултат хетерогених интереса њених чланица, што ограничава обим њихове међународне дјелатности. С обзиром да БРИКС није формалан савез он нема обавезујући карактер, што у случају несугласица између чланица може да доведе до урушавања групације.

Потенцијални гранични сукоби између Кине и Индије, клацкање Индије између политичког Запада и Истока, несугласице између Саудијске Арабије и Ирана или чак амбивалентност спољне политике Бразила, која је у исто вријеме близак савезник САД и чланица БРИКС-а, су само неки од примјера који могу у потпуности да маргинализују ову групацију. Ако ова групација успије да одржи унутрашњи баланс и јасно дефинише процесе доношења одлука, онда има велики потенцијал да поред економске сфере, добије и већи геополитички значај.

ЕУ има алтернативу

Сентимент на просторима Србије и Републике Српске показује антизападни карактер, што се могло видјети у резултатима истраживања невладине организације "Нови трећи пут". Према истраживању објављеном у јулу прошле године, уколико би грађани Србије морали да бирају између уласка у ЕУ или БРИКС, Европску унију би одабрало 35 одсто испитаника, док би улазак у БРИКС подржало 46,9 одсто анкетираних.

Ово за Србију и Републику Српску, тј. Босну и Херцеговину, у исто вријеме може да буде и прилика, али и опасност. БРИКС са собом може да подразумијева многе бенефите, посебно у облику безусловних кредита за инфраструктурне пројекте, као и проширење сарадње са свим њеним чланицама. Међутим, већа интеграција са овим земљама, а посебно чланство у БРИКСУ-у подразумијевало би и званично окончање ЕУ интеграција, јер Европска унија јасно захтијева усаглашавање спољне политике земаља кандидата са Унијом. Губитак таквог статуса подразумијевао би и искључење из ЕУ фондова, који су у овом тренутку од великог значаја за земље западног Балкана.

Међутим, то исто тако не би требало да подразумијева ужурбану интеграцију Србије и БиХ у Европску унију, посебно не у моменту геополитичких несигурности. Осим тога, ЕУ већ дуже вријеме проживљава тзв. замор од проширења и нејасно је када ће Унија уопште бити спремна да прихвати нове чланице. Појава алтернативних опција подразумијева и већи простор за политичко маневрисање и преговарање, чиме су земље са западног Балкана у позицији да одбију за њих и њихове грађане неприхватљиве услове који долазе из Брисела и Вашингтона, као и из Москве или Пекинга. У периоду када свијет постаје мултиполаран постоји повећана опасност од међусобних сукоба између великих сила, што доноси одређени ризик за мање земље и земље у развоју. У таквим моментима, политичка зрелост, стрпљење и јака домаћа привреда доносе превагу.

У интересу је и Европске уније, као и земаља са западног Балкана, продубљење сарадње и дијалога са земљама БРИКС-а и глобалног југа, посебно у подручјима везаним за одрживи развој и енергетска питања, али и за успостављање геополитичке стабилности у свијету. У овом свјетлу Србија и Република Српска могу не само да заступају своје националне интересе, већ и да преузму историјску улогу Југославије у грађењу мостова између Истока и Запада.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.