Оздрављење друштва

Многима у Србији и Републици Српској учинило се да је бљеснула искра суштинске друштвене промјене. Самосвјесни људи ослобођени од канџи партократије као доминантног облика владавине су се понадали да је, најзад, отворен процес повратка правим вриједностима и да се проширила стаза људима који су спремни на сопствену жртву за шири интерес свога народа и своје државе.

Наивни, попут аутора овога текста, дивили су се седморици остварених интелектуалаца који су за кратко вријеме у своју искреност, добронамјерност и способност успјели да убиједе више од 180.000 људи. Запитали смо се да ли њихов успјех значи отварање фронта против канцера корупције, против уцјене и куповине гласова на изборима, против владавине медиокритета, полуписмених и богохулних. Упитали смо се да ли овај процес са собом доводи способне, искрене, поштене, богоугодне борце за добро. Упитали смо се узмиче ли ово сатана испред Господа.

Партијитис

Ко још може да доведе у питање укоријењеност, чак и, у многим елементима, усавршеност партократије као извитопереног облика владавине у Србији и Републици Српској? Умјесто грађана, носиоци суверености су једна партија или група партија које су у коалицији. Личним интересима чланова владајућих партија подређен је јавни интерес. Стварна власт се не налази у институцијама, већ у рукама партија које су прерасподјелом власти преузеле у своје руке могућност да располажу јавним средствима. Функционисање партија и људи који су њихови чланови најчешће зависи од става, воље и интереса вођа тих партија. Шефови политичких партија на свим нивоима гледају на људе и на њихове способности кроз призму потенцијалног прикупљања гласова. Ову опасну болест која је, нажалост, инфицирала цјелокупно друштво можемо назвати партијитис.

Партијитис је, нажалост, као епидемија захватио и законодавну, и судску, и извршну власт у обје српске матице. (Да ко не замјери, и у Црној Гори је исто).

Монтескје се у гробу окреће због шуге која је захватила тековину коју је оставио цивилизованом свијету.

Закони се доносе по вољи и намјери једног човјека преко већинске власти у скупштини коју контролише. Посланици у скупштинама Републике Србије и Републике Српске, који припадају владајућим партијама, немају потребу да буду паметни, нити да имају своје ставове и да својим искуством и знањем доприносе колективној памети која би се уграђивала у законе. Сасвим је довољно да дигну руке за унапријед одређен став. Никоме није јасно шта ће толики број посланика у једној скупштини када се њихов број може умањити три или пет пута, и опет би имали исту пропорцију односа власти и опозиције. Сви посланици позиције су пристали на тај облик партијске дисциплине, искључујући себе као особе са интегритетом, ставом и образом. Добровољно су пристали на робију сопствених душа,  јер су пристали да буду гласачка машинерија за реализацију туђе воље и намјере. 

У судској власти, часне и независне судије, тужиоци и правобраниоци, треба да са “страхом Божјим” обављају своје друштвено осјетљиве функције и да суде и пресуђују, бране и оптужују друге људе професионално и по закону, стрепећи да несвјесно не направе неки гријех према невинима. Јер ми хришћани знамо да је само Господ достојан судија. Људи губе своје право да буду судије онога тренутка када први пут свјесно донесу пресуду која није по државним законима. Тада они престају да буду судије и уписују се у корумпиране битанге. Када тако пресуде једанпут, наставиће да исто поступају и у будућности. Критеријуми њихове правде никада више нису право и правичност, већ висина понуђеног им личног интереса. Заразна снага партократије ће их убиједити да сваки свој гријех себи и другима оправдају пандемијом вируса партокритиса. “У таквом времену живимо. То је одраз општег стања у друштву. Не можемо ни ми мимо осталог свијета”.

Партократија као облик владавине ипак је најизраженија у извршној власти. Државни органи попут владе, министарстава, полиције, инспекција, итд., једнако као и јавне институције и предузећа, обилују именованим лицима без стручних и моралних квалитета. Тај недостатак надокнађују партијском оданошћу и спремношћу на сваку радњу која се од њих затражи. Они су постављени да управљају јавним ресурсима и да распоређују милионе народних пара. Ти ресурси се, по потреби, незаконитим радњама извлаче ради финансирања партијских и личних интереса, по сопственим процјенама или по захтјеву својих партијских шефова. 

Директор једне јавне установе одбио је да послуша свога партијског шефа да са рачуна те установе на приватан рачун пребаци 10.000 КМ. Сутрадан, када је дошао на посао, затекао је своје личне ствари избачене у ходник испред закључане директорске канцеларије. “Ако ти нећеш да слушаш, има ко хоће!”, најснажнији је инструмент партијске владавине. 

У партократији јавни огласи за пријем људи на посао се расписују формално, да би се привидно задовољило законодавство, а стварни избор се изврши не по способностима, већ по партијском распореду и лојалности. У партократији  јавни огласи за неке капиталне инвестиције су, такође, формални, а послови се “намјесте” онима који су спремни да доносиоцима одлука обезбиједе довољну корист. Наравно да се читав поступак спроведе “по закону”.

Основни принцип функционисања партократије је примитиван: “услуга за услугу - ја теби државни посао, а ти мени 50 гласова бирача”. Све је лажно. Лажно уздизање себе и омаловажавање и вријеђање противника је прихваћена пракса. Све активности у вези са изборима своде се на такмичење у гордости између политичких противника. Колико ли се гријеха и зла у томе времену намножи!?

Није нормално

Обичан свијет, који држи до части, образа и личног интегритета, не може да се помири да је такав накарадни систем нормалан, уобичајен и једини могућ. Шта ће им слобода за коју су изгинуле генерације Срба кроз вијекове када су поробљени поробљивачима из сопственог народа? Партократија не доноси слободно и праведно друштво, већ привилегован положај владајуће касте, а за остале ропство. Због тога би вођа, ако је стварни вођа свога народа, морао да укине партократију, да изгради систем који сам по себи обезбјеђује пуну контролу законитости његовог функционисања, који не зависи од једног човјека на било ком нивоу, а да се државних послова прихвате најспособнији људи са знањем, искуством и интегритетом. И знање, и искуство, а поготово интегритет, прије постављања на било коју државну функцију морају бити подвргнути критици јавности, као једном од најмјеродавнијих судија стварне вриједности људи. Ако вођа, док је у моћи, не укине партократију, онда је неминован друштвени закон да народ укине вођу.

И у земљама са дугом демократском традицијом партије се боре за власт. Али за разлику од наших простора, тамо су разрађени контролни инструменти система који обезбјеђују потпуну транспарентност у државним пословима, осим у областима које су легално и са неким посебним разлогом класификоване као неки облик тајне. Постоји систем који функционише без обзира на вољу и намјеру изабраних вођа.

Министарка у шведској влади је поднијела оставку јер је са службеног телефона обавила приватан разговор. То је урадила не због тога што јој тако одређује њен високоморални кодекс понашања, већ због тога што је постала свјесна да ће бити разоткривена. Систем је изградио инструменте сопствене контроле која не зависи од воље и интереса било ког појединца или партије. Сваки покушај појединца да свој положај злоупотријеби ради личне користи прије или касније изгуби битку са државним механизмом. Дакле, шведска држава је системски изградила имунитет на вирус партијитиса. 

Нажалост, живот нас је, по ко зна који пут, опет ошамарио. Показало се да феномен покрета “Ми - глас из народа” није био отварање процеса који српски народ деценијама жељно ишчекује. Покрет се подијелио и оба своја дијела претворио у ништа.

Свјесни смо да се, с времена на вријеме, усљед друштвених антагонизама неминовно јављају друштвени процеси као одговор народног била. Народ мора, кад-тад, да скине терет са врата који га пати, мучи и оптерећује и да се упути у правцу свјетлости? Неминовно је да се отвори озбиљна дискусија о болести друштва и да отпочне процес оздрављења.  Потребно је да довољан број људи то искрено жели, да о томе дискутује и да на томе озбиљно ради. То би, онда, већ био процес. Сваком вођи тога процеса који ме увјери у спремност на сопствену жртву како би га довео до краја,  и срцем и разумом  се стављам у функцију. 

(Аутор је магистар политикологије и пензионисани бригадир ОС БиХ и пуковник ВРС)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.