Украјина двије године касније

Неуспех почетног руског напада 2022. био је изненађујући за многе аутсајдере, али неизбежан: збуњујуће је покренут на пет одвојених фронтова без јасно дефинисане главне осе напредовања. Снаге Северног војног округа, крећући се из Белорусије и Русије, стигле су до Кијева. Нису били у могућности да га блокирају, нити да обезбеде своју проширену комуникацију. Само на југу Руси су могли да напредују уз минималан отпор, крећући се са Крима да за неколико дана заузму веће делове области Херсон и Запорожје, а на истоку су стигли до Мариупоља.

Међутим, до априла 2022. Русија се нашла у рату великих размера преко огромне линије фронта са бројним, добро наоружаним непријатељем који је примао огромну количину западне помоћи. Значајан показатељ колико су снажно утврђене одбрамбене линије могле да промене стратешку слику била је битка за Мариупољ од 2. марта до 16. маја 2022. Опсада града била је претеча кључне карактеристике овог сукоба: позиционог рата. Ова опсада је везала 30.000 руских војника, што је спречило Русе да искористе своје ране успехе. Дуга пат-позиција била је дуга и жестока битка код Бахмута, која је више подсећала на битку код Вердена у Првом светском рату него на ново, невиђено бојно поље 21. века.

Очајни покушаји

Ако се осврнемо на каснији период, неки западни заговорници наставка украјинских офанзивних операција сматрали су да ће до пробоја несумњиво доћи када Кијев коначно добије неколико ескадрила Ф-16 или алате за електронско ратовање. Такве тврдње су биле праћене покушајима стратешких поређења који одишу на очај, а понекад на ивици смешног.

Филип Васиелевски, пензионисани обавештајни специјалиста ЦИА, тако је прошлог децембра тврдио за Институт за спољну политику да се тренутна позиција Украјине у односу на Русију може упоредити са позицијом САД у односу на Конфедерацију у последњим месецима грађанског рата. Упоређивати данашњу Русију са Југом Конфедерације на последњим ногама у зиму 1864-1865. није чак ни смешно. Ова стратегија из фотеље је карикатура стварне анализе и граничи се са презиром према интелигенцији.

Вероватније је да украјински војни планери и њихови западни подржаваоци могу да извуку извесну утеху из чињенице да баланс на бојном пољу који фаворизује одбрану функционише у оба смера и да је успорио напредовање Русије. Стога може изгледати уверљиво претпоставити да, баш као што кијевске снаге нису могле да изврше пробој до Азовског мора, руске јединице би биле под тешким притиском да саме направе велики напредак - посебно од источног Донбаса до леве обале Дњепар, који се широко сматра вероватном метом нове руске офанзиве.

Планови

Основна разлика између надолазећег напредовања Русије и неуспеле контраофанзиве Украјине прошлог лета је у томе што Русија може изабрати да нападне на било којој другој тачки проширене линије фронта, од Белорусије на северозападу до Црног мора на југу.

Насупрот томе, прошлог лета, једина стратешки значајна тачка притиска за украјинске снаге био је потенцијално рањиви руски копнени мост дуж Азовског мора, који повезује Донбас са полуострвом Крим. Другим речима Руси су знали који сектор треба добро ојачати, јер су могли претпоставити да Украјинци неће покушати да нападну сасвим другачији сектор, као што је Белгород или чак јужна Белорусија. Украјинци, с друге стране, не могу бити сигурни да неће бити још једног руског гурања према Кијеву са севера или ка Харкову са североистока у неком тренутку касније ове године.

Када је у питању одбрамбена индустријска мобилизација, јаз између Русије и Украјине је огроман, што се огледа у акутном недостатку артиљеријске муниције у Украјини. Тренутно однос ватре је један према десет у корист Русије и мало је вероватно да ће се побољшати осим ако се западне испоруке драстично не повећају у блиској будућности.

Ресурси

Када је у питању радна снага, јаз постаје непремостив. Тешко је водити рат са недовољним наоружањем и убојним средствима; без мушкараца је немогуће. Недостатак људства у Украјини доводи до све драконскијих мера регрутације и слабљења јавне подршке рату. Мобилизација је тренутно неограничена у Украјини, што значи да украјинске трупе немају ротацију која би им омогућила да се одморе и опораве, као ни законски рок за њихову обавезну службу. Ово умањује морал на линији фронта и охрабрује хиљаде бегунаца да покушају да побегну из земље. Политички је немогуће да Европска унија (и Немачка посебно) пристане на захтев Кијева за принудну репатријацију украјинских мушкараца који би могли да буду мобилисани, а који су легално регистроване избеглице.

С друге стране Русија, са четири пута већом популацијом од Украјине, може да мобилише пропорционално већи број људи или да одржава сталну регенерацију борбених снага. Нова мобилизација може се извршити у прилично кратком року ако руски председник одлучи да је то политички безбедно у земљи.

Победа и пораз

Овај преглед војног и економског стања после две године сукоба сугерише да се равнотежа одлучно померила у односу на Украјину. Не постоји прихватљив западни сценарио који би преокренуо овај тренд. Његове политичке импликације треба да буду јасне, али до сада нико од стварног значаја у Вашингтону или Бриселу изгледа није спреман да их изнесе. Разборитост и реализам би коначно требало да превладају.

По речима британског политичког аналитичара Анатола Ливена, чије супериорно познавање и разумевање источне Европе није укаљано идеолошким опсесијама, рат који је данас окончан са 80 одсто Украјине независним и слободним да тражи чланство у ЕУ треба посматрати као веома важну победу за ту земљу, али и да потпуна победа једноставно више није могућа. На крају сваки рат се завршава политичким споразумом, а тражити га у Украјини, сада, а не касније, свакако је у америчком интересу. Али, потврђеним непријатељима америчког народа - војно-индустријско-конгресном комплексу то није.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.