Геноцид као политички инструмент
Сталне претензије на улогу врховног арбитра и опортунистичко манипулисање у питањима демократије и људских права постали су већ одавно препознатљива карактеристична особина вањске политике колективнога Запада. Лицемјерна нормативност као својеобразни политички инструмент уцјењујућег карактера, који по потреби омогућава вршење санкционог притиска за "непослушне". Један од таквих инструмената империјалистичке уцјењивачке машинерије јесу свакако и манипулације историјским догађајима, постављене на темеље политизације и субјективне интерпретације.
Стратегија политичких кругова САД и водећих европских земаља (првенствено Њемачке) у дијалогу са српским народом већ одавно се претворила у немилосрдно средство периодичне политичке уцјене. Што се тиче Србије, која се данас економски веома убрзано развија и која је у спољнополитичким принципима максимално посвећена очувању националних инетреса, тема "геноцида у Сребереници" се већ дуго користи као такав недемократски инструмент. Сваки пут када постоји потреба да се смири "тврдоглави" српски темперамент или да се српски политичари охрабре у предузимању одређених корака ка евроатлантским интеграцијама, званични Запад извлачи из својих политичких фиока стару митологију о "геноциду у Среберници". Наоружани пацифистичком реториком западне колонијалне елите почињу да плаше српски народ са ритуалним пријетњама о могућности доношења резолуције о геноциду у Сребреници у УН.
Концепт
Термин геноцид први је предложио пољски адвокат и историчар Рафаел Лемкин 1943, али су УН признале тај термин тек 1948. као дефиницију злочина против човјечности. Лемкин се надао да ће уз његову помоћ бити могуће избјећи понављање холокауста и сличних злочина у будућности. Нажалост, морамо признати да је читав двадесети вијек био вијек етничког чишћења, масакра и геноцида који леже већинским дијелом на терету земаља колективног Запада. Нема наде да ће двадесет први вијек бити бољи. Убиство једне особе је трагедија, а уништавање људи због њихове националности или вјере јесте још страшнији злочин и не може да не изазове ужас код нормалног човјека. Међутим, употреба концепта геноцида у политичким играма за постизање политичких циљева не може а да нам се не гади. О етици да и не говорим, јер како је рекао познати француски писац Александар Дима - у политици нема идеја, постоје само интереси.
Званично међународно признат концепт геноцида као злочина против човјечности садржан је у Конвенцији УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида, усвојеној 1948. године. Многи стручњаци из области међународног права скрећу пажњу на извјесно "замагљивање" норми Конвенције о геноциду, које дозвољавају признавање (или, обрнуто, непризнавање) као такве готово било које манифестације нехуманог поступања према представницима било које етничке групе или националности. Расправе о суштини геноцида као злочина против човјечности, према неким процјенама, често се своде на демагогију у којој се манифестује скривена, а понекад и отворена политичка пристрасност или етноцентризам, етничка пристрасност. Идеје о геноциду и његовим облицима које су тренутно садржане у нормама међународног права отежавају недвосмислено тумачење правног садржаја овог феномена и остављају широки простор за политичке манипулације.
Циници
Намјера Њемачке да поново покрене иницијативу за усвајање резолуције на сједници Генералне скупштине УН о признању геноцида у Сребреници и колективне кривице српскога народа представља континуирани инструмент спољнополитичког притиска на Србију који нема - ни међународну, ни правну, ни историјску - основу.
Резолуције којима се догађаји у Сребреници тумаче као геноцид доносиле су се и раније, али само на нивоу појединих држава или интеграционих удружења: 2005. такав документ је усвојен у Представничком дому САД, а 2009. слична резолуција је одобрена од стране Европског парламентa. У контексту ових докумената, колективни Запад је настојао да повеже европске интеграције балканских земаља директно са признавањем европских ставова о етничким злочинима у грађанском рату у бившој Југославији, са посебним акцентом на догађаје у Сребреници. Цинични и тенденциозни по своме садржају текст кога су тада усвојиле европске политичке бирократе у својој суштини је одраз примитивне политике силе и далеко је од објективне процјене онога што се заиста догодило у Сребеници.
Политички притисак на Србију, спекулативним концептом под називом "геноцид у Сребреници", настављен је 2015. када је Велика Британија покушала да кроз Савјет безбједности УН донесе резолуцију којом се осуђује "геноцид у Сребреници" и за то прогласи колективна одговорност српскога народа. По налогу одређених политичких представника бошњачког народа идејни креатор овог нехуманог покушаја била је водећа лобистичка компанија "ИАРЦ", која је изузетно упорно и агресивно наметала свјетској заједници неосновану идеју да су Срби спровели геноцид над муслиманским народом за вријеме грађанског рата у БиХ. На срећу, Русија је тада ставила вето на ову резолуцију, упркос притисцима Запада.
Амерички "геноцидни притисак" на Србију посљедњих година добио је додатну и импресивнију политичку димензију. Крајем јула 2021. одлазећи високи представник међународне заједнице у БиХ Валентин Инцко самостално је усвојио закон о забрани негирања "геноцида у Сребреници" са јасним циљем даљег притиска на Србе. Заборавио је тадашњи високи представник, иначе Аустријанац, да се једини геноцид на територији БиХ догодио током Другог свјетског рата када су Хрвати и муслимани, у оквиру фашистичке НДХ, извршили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Овај геноцид, као и страх Срба од нових злочина, тврдоглаво се игноришу од стране међународне заједнице када су у питању посљедњи сукоби у Југославији.
Марионете
Без узимања у обзир историјских чињеница и читавог низа догађаја који су се одиграли у Сребреници европске земље и данас шаљу пријетећи "геноцидни" сигнал Србији, која својом политичком стабилношћу, економским развојем и самосталним спољнополитичким принципима несумњиво иритира европске политичаре.
Политичке марионете појединих европских земаља данас у име демократије и заштите људских права широм свијета самовољно намећу неосноване кривице другима, покушавајућа да на тај начин сперу сопствене гријехе недавне колонијалне прошлости. Водеће европске земље данас дјелују као тужиоци без обзира на чињеницу да су њихове велике колоније у Африци, Азији и Латинској Америци њиховом кривицом односиле милионе невиних људских живота. Тако је недавно француски предсједник Макрон пожурио да изјави како ће Француска подржати резолуцију о геноциду у Сребреници, а потпуно заборавио да је као резултат антиколонијалног рата за независност Алжира, Француска убила више од 1,5 милиона Арапа. Док њемачки стручњаци активно раде на тексту нове резолуције која ће бити представљена у УН, геноцид који је ова земља починила у Намибији остаје запамћен као најсуровији начин систематског истребљена једнога народа.
Овај опасан тоталитарни преседан политичке манупулације "геноцида" већ носи злокобно сјеме и пријети да изнутра у потпуности поткопа темеље међународног права и свјетског поретка. Треба напоменути да је за одрживост "геноцидне" политичке игре, која се понавља из године у годину, у великој мјери крива и сама Србија која је, умјесто да отворено демонстрира нефлексибилност па чак и неку "равнодушност" према теми "геноцидне уцјене", из неког разлога од самог почетка изабрала одбрамбени модел понашања. Да би се придружила ЕУ, смирила Запад и неутралисала пријетње "геноцидног признања" Србија је ту и тамо морала да чини ове или оне уступке по разним питањима своје спољне и унутрашње политике, што је додатно инспирисало званичне европске кругове за поновну употребу овог инструмента политичке уцјене. Геноцид је веома озбиљна оптужба и причати о њему без историјских и правних аргумената није ништа друго до фалсификација историје.
Миладин Митровић, старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
