Чекајући руског Годоа

Због своје декларативне проруске позиције, као и перципиране опасности коју такви блиски односи са Русијом могу да представљају за статус Европске Уније и НАТО савеза на Балкану, на Србе у региону се врше огромни политички притисци. Ово је кулминирало напорима да самопроглашено Косово буде уврштено у Савјет Европе, да Сребреница буде проглашена геноцидом усвајањем резолуције у Генералној скупштини Уједињених нација, а врше се и додатни притисци на званичнике Републике Српске и Србије кроз санкције и судске процесе.

Српска и Србија су острва у мору НАТО савеза и по свему судећи личе на галско село окружено моћним Римским царством из популарног цртаног филма “Астерикс и Обеликс”. Међутим, из овог проистиче једно логично питање, да ли ово галско село има свој чаробни напитак који му може омогућити да се одбрани од даљих политичких напада или је осуђено на пропаст?

Магични напитак или отров?

Као потенцијални магични напитак често се истиче велика подршка коју Србија и Српска добијају од стране Москве и Пекинга. Кина се декларише као неутрална земља која се не мијеша у унутрашња политичка питања других земаља, што је један од разлога зашто Кина бомбардовањем не шири комунизам по свијету, али исто тако зашто неће више политички и стратешки да стане у одбрану Срба. Из овог проистиче да упркос блиским односима, Кина не може да се сврста као један од састојака тог магичног напитка. Дакле, преостаје нам да сагледамо суштински да ли је Москва заиста тај магични напитак који може да ријеши вишевијековно питање српског народа на Балкану.

Неоспорива је чињеница да између српског и руског народа постоји једна дугачка културолошка, језичка и вјерска спона коју није уништила ни временска ни географска удаљеност. Као највећи тестамент ове блискости иде у корист чињеница да је Русија у Првом свјетском рату стала у одбрану Србије против Аустро-Угарског царства и тиме је спасила сигурног уништења. Наравно, Руско царство је пружало и велику подршку Србима који су се борили за своју слободу против Османског царства.

Међутим, упркос увјерењима коју гаје народи са простора западног Балкана, у међународној политици нема љубави.

Државе желе да остваре што већу моћ како би обезбиједиле свој опстанак, а оне државе које нису слиједиле ову логику брзо су доживјеле свој крах.

Иако се у народу усадила идеја да је Русија кроз читаву своју историју била на страни српских националних интереса, реалност је другачија. За вријеме владавине династије Обреновић, Русија је подржавала идеју стварања велике Бугарске и Румуније, штетећи интересима Срба у региону. Руски циљ био је остварити доминацију над Црним морем и у коначници преузети данашњи Истанбул од Османског царства.

Приморавање Србије да потпише Санстефански мировни споразум са Османским царством је тестамент да су руски владари подржавали Србе само онда док су и они лично ратовали са Османским царством. Због тешке геополитичке ситуације Милан Обреновић је морао успоставити ближу сарадњу с Аустро-Угарском, што је Србији донијело бројне повластице, укључујући проширење територије и стицање статуса краљевине.

Оно што карактерише све велике силе јесте комбинација велике популације и богатства, као и тенденција да се понашају империјалистички. Међу Србима постоји увјерење да је Запад империјалистички, док Русија пружа отпор, али такав поглед је некомплетан. Русија је кроз своју историју имала империјалне тенденције, што је посебно видљиво у дјеловању Совјетског Савеза, који је током прошлог вијека контролисао половину Европе.

Велике силе често остварују контролу над другим државама кроз политичко слабљење и распарчавање држава. На Балкану је Русија тежила да обезбиједи себи излаз на Јадранско море, што донекле може да објасни зашто је масовно продавала оружје Хрватској за вријеме деведесетих, која се у то вријеме налазила под ембаргом, учествујући тиме у разбијању некада геополитички значајне Југославије. Чак је и мала Југославија у виду Србије и Црне Горе доживјела свој крах, а Руска Федерација је опет играла једну значајну улогу кроз подршку референдуму и независности Црне Горе.

Балканска реалполитика

Најмрачнији период у српској историји био је двадесети вијек, када су Срби искусили најгоре аспекте људске природе и међународне политике. Оно што одзвања и дан-данас у ушима многих јесте крилатица: “Боље рат него пакт, боље роб него гроб”. И заиста, масовне гробнице су биле коначно одредиште многих који су то и прижељкивали. Војни пуч у Југославији изазвао је бијес Њемачке, што је довело до њене инвазије на земљу. То је одложило планирану инвазију на Русију, а хладна руска зима, против које се нацисти нису могли борити, значајно је придонијела њиховом коначном поразу. Југославија је након тога прошла кроз трансформацију: петокрака је замијенила круну, а насљеђе бољшевизма и даље не јењава. 

Тренутна ситуација у Украјини је свима јасна, Русија је ушла у рат са НАТО савезом и тренутно побјеђује. Иако се спомињу нови пакети помоћи који би Украјину требало да одведу у побједу, не постоји сценарио у којем власт у Украјини може да врати изгубљено, било да је ријеч о територији или људству. Међутим, рат у Украјини је додатно ујединио Запад, све чланице НАТО-а су очистиле своје арсенале од старог совјетског оружја и тиме ојачале амерички војноиндустријски комплекс, а НАТО је добио двије нове чланице и тиме успоставио нови “берлински зид” на самој граници с Руском Федерацијом. Тешко је закључити како ће се даље одвијати овај сукоб, посебно ако се отвори нови фронт на Блиском истоку. У сваком случају, важно је спријечити отварање политичких и војних фронтова на Балкану.

Неминовно је да су на Западу Срби перципирани као мали Руси на Балкану, што представља огромну опасност за политички опстанак Србије и Републике Српске. Приликом анексије Крима и бившег источног дијела Украјине, Русија је користила случај Косова и Метохије као аргумент за своју позицију и тиме правдала своје потезе. Дакле, у интересу је Руске Федерације да се Косово призна као независна држава, јер би тиме позиција Русије добила још већи легитимитет. Године 2003, Русија је повукла своје војне снаге са западног Балкана, наводећи да нема стратешке интересе на том подручју. Посљедице те одлуке постале су јасне: мартовски погром, урушавање институција Републике Српске, одвајање Црне Горе од Србије, самопроглашење независности Косова и многи други догађаји.

Да ствар буде још јаснија, Срби су 1999. године тражили да се прикључе савезу Русије и Бјелорусије, а одговор из Кремља нису добили ни 25 година послије. Утисак је да су Срби позвани у оба зараћена табора, а заправо нису нигдје добродошли. Када би Србија и Српска разматрали опцију да се придруже НАТО савезу, са циљем да сачувају свој територијални интегритет, а можда чак и да врате свој давно изгубљени суверенитет, чини се да би се парола “Боље рат него пакт, боље роб него гроб” поново узвикивала на овим просторима. Како би се спријечило понављање крвавих догађаја неопходно је учити из своје историје.

Александар Дугин, који је виђен као геополитички ум иза Владимира Путина, каже да би Срби требало да се наоружају стрпљењем, јер Русија има историјску одговорност да Србима врати све оно што су изгубили. Међутим, тешко је бити стрпљив док ти гори кућа. Осим тога, не постоје никакве гаранције да се интереси Руске Федерације неће окренути у потпуности на штету Срба. У свијету гдје је реалполитика у успону, сваки потез мора да буде добро искалкулисан, а понекад и непријатан.

Након Косовског боја, кнегиња Милица је убици свога мужа, Бајазиту, дала своју кћерку и тиме осигурала опстанак и јачање средњовјековне српске државе. Времена су се промијенила па српски представници не морају да удају своје кћерке за стране владаре, али неки вид пожртвованости и гаранције морају да пруже. У првом реду је неопходно напуштање или барем смањење жестоке реторике која позива на борбу, сецесију и друге видове отпора владајућим силама. Када почнемо да причамо језиком који се прича у Вашингтону, Лондону и Бриселу пронаћи ћемо саговорнике. Због благонаклоности према српском питању, ово ће добити још већи одјек у случају Трамповог повратка на власт. Некада је неопходно и да се српски представници поклоне већим силама, како кичма народа не би испаштала, по чему је и данас кнез Милош Обреновић упамћен. Ако будемо слиједили примјер његовог сина Михаила Обреновића, подсјетићемо се да се градови могу вратити и без испаљеног метка, са мудром дипломатијом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.