Клисурине из пакла

Унутар српске јавности нико озбиљан и релевантан је није подржао. У некој озбиљнијој анализи било би, међутим, занимљиво провјерити тезу долази ли сама идеја у овом тренутку уопште из Шапићеве главе. Наиме, крајем прошле и почетком ове године поједини истакнути “интелектуалци са деснице” у својим су колумнама и фељтонима већ исказивали жељу да препород Србије започне са “укидањем култа аустријског поднаредника Броза”, а тобожњи култ би најрадије укидали уклањањем мјеста за ходочашће. Ни за тај мамац се нико није ухватио. Шапић је, међутим, са дијеловима тих “десничарских интелектуалних кружока” повезан још из времена када је био лидер властите политичке партије СПАС, коју тада још није фузионисао са СНС-ом. Имајући у виду “кеч ол” природу СНС-а оваквим “пробним балонима” он прије покушава да се позиционира унутар страначких структура, него што и сам вјерује да је његова идеја остварива.

Наслови, наслови

Различити политички и медијски фактори имали су, кажем, потребу да се о Шапићевој идеји изјасне, али најпарадигматичнији међу свим тим иступима је некакав проширени Фејсбук-статус ноторног “добитника награде Бундестага”. У тексту необично интелигентног и урнебесно духовитог наслова “Друже Тито, нешто бих те пит'о, бил' ти нама по републикама скит'о?” (граматика, правопис и сви апострофи, запете, као и остали зарези преузети без измјена од “добитника награде Бундестага”) он најприје инсистира на својој завидној ерудицији и по седамстопедесетхиљадити пут користи мегадуховиту фору да Шапићу као надимак налијепи надимак лика кога је овај глумио у филму Радивоја Андрића. (Ипак, без икакве ироније, похвалимо “добитника награде Бундестага” зарад чињенице да није посегнуо за једнако оригиналном и духовитом фором контра Шапића односно помињањем једне афричке земље, уз изостављање једног самогласника.) Онда нешто булазни да “четнички Београд” није ни заслужио Титове посмртне остатке, него да је много логичније да они почивају у Сарајеву, “срцу некадашње Југославије”, како дирљиво биљежи. Па се позива на лицемјерне изјаве премијера Кантона Сарајево, односно градоначелнице Сарајева, који се, ето, нуде да од Београда преузму Титове посмртне остатке, а све уз излизану реторику о “антифашистичком слободарству”. Толико је слободарском Сарајеву стало до “антифашистичког слободарства” да су већ 1992. избрисали партизана Махмута Бушатлију из имена Студентског дома на Бјелавама. Џаба му било и што је био Махмут. Студентски дом на Карабурми, у “четничком Београду” зове се још по партизану Рифату Бурџовићу. И Рифат и партизан па га “четнички Београд” није избрисао, “четнички Београд” који мрзи све партизанско и све муслиманско; па зар се и то може? Ово је само један примјер колико год ефектан био, а вриједјело би направити подробну и егзактну анализу како се заиста у култури сјећања према НОБ-у паралелно односе Сарајево и Београд, упоредити имена улица, школа, стање споменика па видјети ко се том традицијом заиста у свакодневном животу поноси, а коме служи као јефтина (и лажна) дневнополитичка значка.

Довитљива прижељкивања

Не стаје “добитник награде Бундестага” и колумниста неколико сарајевских портала на похвали граду Сарајеву. Мора он да похвали и “слободарско Цетиње”, јер још капне и покоји хонорар из оставштине Мила Ђукановића. Па отворено прижељкује да Тито буде сахрањен у граду у којем се на јавним скуповима рутински слушају усташке буднице Марка Перковића Томпсона?! То је, морам признати, доста довитљиво. Наравно, овдје се Томпсон неће помињати, овдје ће “добитник награде Бундестага” поетски завапити како “понад тог града са висова Ловћена Његош из Мештровићевог маузолеја гледа стварност и свијет испод себе - од мора до гора”. Какве то везе има са “подобношћу Цетиња” да буде ново “гробно мјесто” за Тита, то баш и не разумијем. Мирко Ковач је једном, у свом стилу, благо злобно, примијетио како Цетиње није баш најпријатније мјесто да се у њему живи, али да зато јесте божанствена локација да се на њој мртав лежи. Сумњам, међутим, да “добитник награде Бундестага” на то алудира, није он баш нешто посебно начитан. Биће да није случајно потенцирање “Мештровићевог маузолеја” који је дошао на мјесто Александрове капеле. Они би Титу да фактуришу да је Југославију обновио само зато да би се она у погодно вријеме распала, оном истом Титу који је говорио о републичким границама као “жилицама у мермеру”.

Хеј (Југо)Словени

И то је овдје заправо највећа иронија. Шапићев и Бурсаћев “лажни Тито” је заправо исти Тито. Шапић га мрзи јер је тобоже “мрзио Србе”, а Бурсаћ га из истог (лажног) разлога - воли. Већина Титових сабораца - партизана били су Срби, већина чланова Титове партије (СКЈ) били су Срби, Тито је сам одлучио да сав свој прави политички и лидерски живот проведе у Београду, Тито је сам одлучио да у том истом Београду, главном граду Србије, буде сахрањен. И скоро четири и по деценије послије његове смрти, односно више од три деценије од нестанка његове, Титове, Југославије, једини град на свијету гдје се важне институције још зову “југословенским” је Београд. Годинама након што је Титова Југославија нестала, у Београду је званична химна била “Хеј Словени”, иста она химна коју су другдје с презиром референдумски одбацили. И није случајно да баш земље Покрета несврстаних, као највећег Титовог спољнополитичког достигнућа, у данашњем политичком Београду препозају насљедника Титовог политичког Београда. А “добитник награде Бундестага” (успут, чисто нешто сумњам да просјечан посланик Бундестага гаји посебно поштовање према Титу) на самом крају свог текста, за самог себе и своје “саборце” вели да их је “ситно просијало сито”. Има ту неке истине. Заиста, проглашавати се “Југословеном” након свих ових година, а покорно служити свим могућим антијугословенским наративима, то не може свако. Презирати практично цијели један народ, народ који је два пута, у крви, Југославију стварао, а позивати се на Југославију као властити идеал, то не може свако. Јер жива, реално постојећа Југославија, није никад ни била нити може бити њихов идеал. Њима треба покојница да с њеним убицама, као њихови плаћеници, ждеру и наздрављају. У химни коју нису вољели док је била права химна, а данас је воле цинично запјевати каже се да “стојимо поносни кано клисурине” прије него се прокуну издајице своје домовине. Исти они који су Југославију издали “понору пакла” данас су “кано клисурине” само док се стоји у реду да се од службеника пакла прими апанажа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.