Стратешко планирање

Ти циљеви се претакају у разрађене планове који начелно садрже: активности које би требало предузети, инструменте и средства, одговорне носиоце и сараднике, системе контроле и временске оквире. Поред економије, образовања, здравственог и правног система један од најбитнијих стубова државе јесте систем безбједности њених грађана.  

Безбједност је као ваздух, док је имаш на њу не обраћаш пажњу, али када почне да ти је понестаје - нема ништа прече од ње. Сви они који су се бавили овом проблематиком знају да свака организација система безбједности почиње процјеном угрожености оних вриједности које би систем требало да заштити. Брига државе је безбједност њених грађана, територије, материјалних добара и вриједности око којих је друштво организовано. Држава врши процјену спољњих и унутрашњих пријетњи. Безбједност грађана може да буде угрожена и усљед природних и других непогода и држава мора да има организоване и оспособљене снаге којима ће одговорити изазовима како би се угроженост минимизирала, а безбједност подигла на што већи ниво. Нефункционисање правне државе, повећан криминал у друштву, лоши политички или међуетнички односи и партократија као облик владавине и принцип друштвених односа, такође, доводе до угрожености безбједности грађана или институција, али и до осјећаја њихове личне несигурности. Предузимање мјера и поступака којима ће се обезбиједити сигурност грађана јесте врло озбиљан државни посао, што ниједан изабрани функционер не смије потцјењивати. Они морају стално да бдију над квалитетним процјенама и адекватним одговорима. У том послу им помажу разни институти, као што је нпр. Институт безбједности, али организују се и институције које у име државе прихватају одговорност за функционисање система. 

О ефикасности система Цивилне заштите Републике Српске и о вишеструкој потреби њене ревитализације и оснаживања нећу овога пута да пишем. Ваљда о томе размишљају надлежне институције, али ћу се осврнути само на аспект потенцијалне угрожености вриједности које представљају Републику Српску и потребе стратешког планирања ради њене заштите у савременим геополитичким околностима.

Поред поузданих и правовремених информација критичка компонента сваког стратешког планирања је геополитичка анализа, као алат који тумачи односе међу нацијама и процесима и пружа кључне увиде који могу помоћи појединцима, институцијама или организацијама да донесу исправну одлуку.

Зашто су важне геополитичке анализе?

Прво, геополитичка анализа нуди свеобухватно разумијевање глобалног политичког пејзажа, који се протеже изван регионалних или домаћих проблема.

Приказује еволуцију процеса, међусобно испреплетених политичких, економских, културних и других фактора. Анализа идентификује обрасце, трендове и потенцијалне пријетње које могу утицати на стратешке одлуке.

Геополитичка анализа помаже заинтересованим странама да предвиде и да се припреме за будуће прилике и неприлике. Оне помажу да се види далеко, да се гледа широко, да се сагледају ствари дубоко, да се прихвати одговорност за одлуке и да се све стави у функцију интереса људи за које се надлежно. 

Процјене и ризици

Друго, геополитичка анализа помаже у процјени и управљању ризицима. Процјењујући политичку стабилност, економске услове и друштвену динамику различитих субјеката, који утичу на процесе у држави за коју смо заинтересовани, могу идентификовати потенцијалне ризике и развити стратегије њиховог умањивања и ублажавања негативних посљедица.

Анализа доприноси разумијевању културолошких разлика и помаже да се сагледају реални интереси других како би се промовисала дугорочна партнерства и сарадњу те избјегле негативне посљедице од потенцијалних сукоба или изолација.

На крају, геополитичка анализа служи као драгоцјено средство за формулисање политика. Разумијевањем геополитичких импликација својих акција, владе и други креатори политика могу да развију за своје грађане корисне политике. Корисне политике за своје грађане наилазе на боље разумијевање самог окружења и респектовање интереса које те политике представљају.

Које институције или појединци врше озбиљне геополитичке анализе и процјене угрожености Републике Српске, како би резултате тих анализа ставили на увид предсједнику Републике, Влади, Скупштини и другим институцијама и појединцима којих се то тиче? Да ли су осмишљене потребне политике и стратегијски планови у глави само једног човјека или је то интелектуално власништво тима људи којем је народ на изборима дао повјерење да га води и усмјерава ка мирном просперитету и слободи? 

Постоје ли процјене угрожености институција Републике Српске, привредног система, социјалног, здравственог и других система и да ли постоје одговори којима ће се они заштитити, ако политички Запад одлучи да политички уништи Републику Српску? Да ли је за то довољна одлука Сједињених Америчких Држава па да остатак Запада политички прати ту одлуку? Од кога постоје чврсте гаранције да се то неће десити или су те процјене паушалне и одокативне? Који је реални интерес политичког Запада да Српска институционално опстане, ако се повремено сама позиционира као његов непријатељ? Да ли су испланиране активности које ће се предузимати ако те гаранције отпадну? Које мјере су предвиђене и које снаге ће их реализовати у случају економске блокаде Српске? Да ли постоје процјене шта би прецизно значила економска блокада и који слојеви друштва би њоме били угрожени?

Да ли се сав план Републике Српске у случају да се преко Уставног суда или Високог представника наметне одузимање њене имовине, своди на проглашавање независности од Босне и Херцеговине? Постоји ли излазна стратегија из те ситуације? Постоји ли квалитетна процјена шта би се десило сутрадан од таквог чина? Шта би предузели Бошњаци, шта Хрвати у БиХ? Шта би предузела Србија, а шта Хрватска? Шта би предузео НАТО, а шта САД унилатерално? Зашто САД од политизације тога питања не би прешле у секуритизацију и прогласиле то питање отвореним угрожавањем мира па самим тим дали обавезу НАТО-у да интервенишу? Шта би предузела Русија, осим дипломатских средстава која би била недовољна за спас Српске?

Посебно је питање шта би се предузело у оквиру Оружаних снага БиХ? Које би снаге заштитиле наоружање и муницију у војним складиштима од отимачине која би у могућој паници захватила народ? Које снаге би преузеле граничну службу према другим државама? Које снаге и гдје би оствариле контролу према путним правцима у Федерацији БиХ? Која би могла бити улога МУП-а РС, а која Цивилне заштите? Како би се обезбиједило финансирање живота Српске и у којој мјери постоји финансијска самоодрживост? Колике су залихе хране у Српској и колико би дана могла живјети без снабдијевања из иностранства у условима спољне блокаде?

Питања

Које снаге би запосјеле територију Дистрикта Брчко како не би дошло до територијалног расцјепа Српске? Да ли се могу очекивати ваздушни удари на институције и одбрамбене снаге РС? Гдје би се налазила локација кризног штаба из кога би се сигурно руководило државом у кризном периоду? На које савезнике Република Српска може рачунати ако се таква одлука донесе и који вид помоћи се може очекивати од тих савезника? Да ли постоји држава која би била спремна да ризикује сопствену безбједност за спас Републике Српске?

Ово је мањи број питања на које би се морали имати јасни одговори прије сваке одлуке о независности. Ако надлежне институције Српске имају одговоре на сва ова питања, и на она питања која нису постављена, онда се извињавам читаоцима што их гњавим својим незнањем и неинформисаношћу и подржавам одлуку да их држе у строгој тајности.

Међутим, ако институције РС немају одговоре на ова питања, онда је сигурно да за то непријатељи Српске знају па због тога са разлогом закључују да је најава проглашења независности од БиХ чисти блеф. А блеф код озбиљних политика не пролази, јер су базиране на озбиљним геополитичким анализама и на поузданим обавјештајним подацима. 

Зар не би било боље ухватити се у коштац за проналажење реалнијих рјешења која ће бити у интересу опстанка институција, чувања мира и слободе грађана Српске? За то је потребна посвећена мобилизација умнијих патриота Српске и придобијање њених пријатеља у свијету. Очекивати да чаробна рјешења за њен спас има само један човјек, без обзира каквим информацијама располаже, јесте погубно и неодговорно према њеној судбини. Неодговорност се подједнако односи и на оне интелектуалце који имају капацитет да дају свој допринос, а трагају само за оним рјешењима која ће се свидјети основној замисли човјека чију политику слиједе. Са таквим ставом њихова креативност и прегалаштво губе сваки смисао.

Ако хоћемо опстанак, крајње је вријеме да ум и разум превладају емоције и подаништво и да надлежни почну са озбиљним геополитичким анализама. На основу тих анализа требало би градити стратешка планирања у свим областима живота Српске. Можда за све ово још увијек није касно.

(Аутор је магистар политикологије и пензионисани бригадир ОС БиХ и пуковник ВРС)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.