Шта је луди филозоф мислио
Славни Лудвиг Витгенштејн није у филозофији тражио истину, већ да “покаже муви како да побегне из боце.” Одступање од класичне филозофије као потрази за истином је врхунац достигло у двадесетом веку.
Разни нови правци и идеје су либерално марширали кроз пролиферацију писмености. У једном моменту створио се осећај да се филозофи такмиче ко је луђи и контроверзнији. Све док није наишао најлуђи, испоставило се и буквално, Фридрих Ниче. Сам епиграф његове докторске дисертације “постани оно што јеси” носи логичку контрадикцију од које се Аристотел превртао у гробу.
Патња од изобиља
Бркати Немац се трудио да изјавама шокира, али и уплаши. Вешто је свом лудилу давао и историјски контекст, јер њега суштински нису занимале тривијалне истине већ да вас удари филозофском струјом. Успео је у једном - да ишчупа филозофију из досадних научних часописа и врати међу народ.
Кажу да је у време публиковања његових дела најлакше било добити батине кроз расправу у радњи или код фризера.
“Да ли је могуће патити од изобиља” - питање је које је многе бацало у велику екстазу расправе до касно у ноћ. Шта је стварно хтео да каже? Да ли дословце да читамо лудог филозофа? Да ли да копамо до старим делима зарад неког симболичног значења? Чудан као тинејџер рано показује склоност ка књигама. Са само 24 године постаје професор на универзитету у Базелу као нека врста професорске звезде. За само пар година успева да изнервира читаву академску заједницу немачког говорног подручја својим првенцем “Рођење Трагедије” 1872. године. Књига је у то време оцрњена као антиинтелектуална и личи више на неку селф-хелп брошуру. Већ у 34. години напушта академски свет како га несносне главобоље гуркају ка лудилу кроз деценију брилијантних дела која су данас филозофски класици. Ауторка Лоу Саломе, у коју је био безнадежно заљубљен га три пута диже са просилачког колена док љубавише са песником Рилкеом. Ниче полако гради пакао свог пакла.
Сизифов посао
Презирао је рутину, склад и уредност немачког националног духа. Улице су биле исувише праве, а железничке станице бесмислено уредне. И изгледом је више подсећао на неког неуредног Балканца него уштогљеног Швабу. Имао је ту дозу самоуништења која се гадила тада утемељених рационалних принципа о самоинтересу. У свом делу “Воља за Моћ”, он тражи суштину у “магији екстрема”. Критикују га да је субверзиван и инфантилан, што радо прихвата као врлину. Често га пореде са исфрустрираним тинејџером који лупа контру сваком логичном аргументу. Један од екстрема је био његов однос са храном. Пробао је сваку дијету оног времена, а онда их прекидао и улазио у фазе гурманства. Сваки аспект живота је морао са додирне екстремно и то често оба пола у кратком периоду. Комфор буржоаског живота му је био стран иако испред носа. Препушта се тешком животу као извору некакве снаге коју реално никада није стекао. Сизифовим стопама он излаже своју измучену душу егзистенцијалног битника. Шта је луди филозоф стварно мислио? Да ли жели ближњима да пате као он или је симболика толико моћна да свако може да одступи од буквалног колико му драго? Његов жар за натчовеком, тим контроверзним концептом, се поклапа са његовим мизерним стањем болешљивог бедника.
Натчовек
Ничеов “уберменш”, натчовек, је изнад добра и зла и улази у проклети двадесети век као дубиозни концепт који привлачи најгоре међу људима. То је најконтроверзнији концепт који је испловио из тог немирног духа о којем се и даље воде жучне расправе. Нацисти, и многи други екстремни политиканти су пригрлили Ничеову филозофију екстрема у чијем центру стоји килави натчовек. Нацистима су у случају Руса демонстрирали да фанатизам није довољан да се надвлада другима, нити страсно адолесцентно читање бркатих чудака.
Они који су опседнути филозофом су брзи у правдању да није он баш то тако мислио иако је сам Ниче био експлицитан у развоју самог концепта: “Ево, ја вас учим 'уберменшу', он је ова муња, он је ово лудило.”
Преласком из природе у цивилизацију хомосапиенс је утврдио моралне кодексе. Некад нам је концепт прихватљив, а некада се отимамо у покушају да убијемо осећај отуђења. Ниче се осећао у друштву као риба на сувом. Његова дела су добрим делом производ овог ветрића у његовом уму који се претворио у ураган који га је одувао у девастирајућу деменцију. Ум му се током година топио кроз неурозу, депресију и изливе беса. Јер ум не мора да буде нормалан да би био велик. Умирао је дуго негован од стране мајке и сестре. Губио је и тело и дух и издахнуо од упале плућа далеке 1900. године. Живео је како је морао. А да ли да ви живите као Ниче?
Никако, јер нисте ни луди, ни надљуди.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
