Šta je ludi filozof mislio
Slavni Ludvig Vitgenštejn nije u filozofiji tražio istinu, već da “pokaže muvi kako da pobegne iz boce.” Odstupanje od klasične filozofije kao potrazi za istinom je vrhunac dostiglo u dvadesetom veku.
Razni novi pravci i ideje su liberalno marširali kroz proliferaciju pismenosti. U jednom momentu stvorio se osećaj da se filozofi takmiče ko je luđi i kontroverzniji. Sve dok nije naišao najluđi, ispostavilo se i bukvalno, Fridrih Niče. Sam epigraf njegove doktorske disertacije “postani ono što jesi” nosi logičku kontradikciju od koje se Aristotel prevrtao u grobu.
Patnja od izobilja
Brkati Nemac se trudio da izjavama šokira, ali i uplaši. Vešto je svom ludilu davao i istorijski kontekst, jer njega suštinski nisu zanimale trivijalne istine već da vas udari filozofskom strujom. Uspeo je u jednom - da iščupa filozofiju iz dosadnih naučnih časopisa i vrati među narod.
Kažu da je u vreme publikovanja njegovih dela najlakše bilo dobiti batine kroz raspravu u radnji ili kod frizera.
“Da li je moguće patiti od izobilja” - pitanje je koje je mnoge bacalo u veliku ekstazu rasprave do kasno u noć. Šta je stvarno hteo da kaže? Da li doslovce da čitamo ludog filozofa? Da li da kopamo do starim delima zarad nekog simboličnog značenja? Čudan kao tinejdžer rano pokazuje sklonost ka knjigama. Sa samo 24 godine postaje profesor na univerzitetu u Bazelu kao neka vrsta profesorske zvezde. Za samo par godina uspeva da iznervira čitavu akademsku zajednicu nemačkog govornog područja svojim prvencem “Rođenje Tragedije” 1872. godine. Knjiga je u to vreme ocrnjena kao antiintelektualna i liči više na neku self-help brošuru. Već u 34. godini napušta akademski svet kako ga nesnosne glavobolje gurkaju ka ludilu kroz deceniju brilijantnih dela koja su danas filozofski klasici. Autorka Lou Salome, u koju je bio beznadežno zaljubljen ga tri puta diže sa prosilačkog kolena dok ljubaviše sa pesnikom Rilkeom. Niče polako gradi pakao svog pakla.
Sizifov posao
Prezirao je rutinu, sklad i urednost nemačkog nacionalnog duha. Ulice su bile isuviše prave, a železničke stanice besmisleno uredne. I izgledom je više podsećao na nekog neurednog Balkanca nego uštogljenog Švabu. Imao je tu dozu samouništenja koja se gadila tada utemeljenih racionalnih principa o samointeresu. U svom delu “Volja za Moć”, on traži suštinu u “magiji ekstrema”. Kritikuju ga da je subverzivan i infantilan, što rado prihvata kao vrlinu. Često ga porede sa isfrustriranim tinejdžerom koji lupa kontru svakom logičnom argumentu. Jedan od ekstrema je bio njegov odnos sa hranom. Probao je svaku dijetu onog vremena, a onda ih prekidao i ulazio u faze gurmanstva. Svaki aspekt života je morao sa dodirne ekstremno i to često oba pola u kratkom periodu. Komfor buržoaskog života mu je bio stran iako ispred nosa. Prepušta se teškom životu kao izvoru nekakve snage koju realno nikada nije stekao. Sizifovim stopama on izlaže svoju izmučenu dušu egzistencijalnog bitnika. Šta je ludi filozof stvarno mislio? Da li želi bližnjima da pate kao on ili je simbolika toliko moćna da svako može da odstupi od bukvalnog koliko mu drago? Njegov žar za natčovekom, tim kontroverznim konceptom, se poklapa sa njegovim mizernim stanjem bolešljivog bednika.
Natčovek
Ničeov “ubermenš”, natčovek, je iznad dobra i zla i ulazi u prokleti dvadeseti vek kao dubiozni koncept koji privlači najgore među ljudima. To je najkontroverzniji koncept koji je isplovio iz tog nemirnog duha o kojem se i dalje vode žučne rasprave. Nacisti, i mnogi drugi ekstremni politikanti su prigrlili Ničeovu filozofiju ekstrema u čijem centru stoji kilavi natčovek. Nacistima su u slučaju Rusa demonstrirali da fanatizam nije dovoljan da se nadvlada drugima, niti strasno adolescentno čitanje brkatih čudaka.
Oni koji su opsednuti filozofom su brzi u pravdanju da nije on baš to tako mislio iako je sam Niče bio eksplicitan u razvoju samog koncepta: “Evo, ja vas učim 'ubermenšu', on je ova munja, on je ovo ludilo.”
Prelaskom iz prirode u civilizaciju homosapiens je utvrdio moralne kodekse. Nekad nam je koncept prihvatljiv, a nekada se otimamo u pokušaju da ubijemo osećaj otuđenja. Niče se osećao u društvu kao riba na suvom. Njegova dela su dobrim delom proizvod ovog vetrića u njegovom umu koji se pretvorio u uragan koji ga je oduvao u devastirajuću demenciju. Um mu se tokom godina topio kroz neurozu, depresiju i izlive besa. Jer um ne mora da bude normalan da bi bio velik. Umirao je dugo negovan od strane majke i sestre. Gubio je i telo i duh i izdahnuo od upale pluća daleke 1900. godine. Živeo je kako je morao. A da li da vi živite kao Niče?
Nikako, jer niste ni ludi, ni nadljudi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
