Сајам књига 2023 - крај једне ере?

Било љето, зима, нешто је увијек исто. Али као што сваки минут у сваком дану има нешто своје, тако нешто своје, у другом ритму, има и свака седмица. Година има педесет и двије седмице, а у Београду једна већ деценијама, рекао бих, има најкарактеристичнији сличан ритам; то је посљедња седмица октобра, седмица Сајма књига у Београду.

Корона

Долазим на Сајам књиге без изузетка ваљда и већ двадесетак година. Увијек је неко михољско љето, прелијепо вријеме, можда Београд никад није љепши као почетком априла и крајем октобра. Читав град дише у ритму сајма, али нарочито круг који би настао кад би иглу шестара забио на врх куполе Хале 1, а онда оловком започео кружницу негдје на врху Кнеза Милоша улице. У том кругу срећеш људе којима на лицима видиш да су на сајам пошли, па срећеш жене којима по кесама у рукама видиш да се са сајма враћају, па видиш људе “из професије”, инсајдере, писце, преводиоце, уреднике, издаваче, књижаре, новинаре из културе, који тај сајам доживљавају као неку врсту празника. У том кругу су и кафане и ресторани у којима се сједи прије и послије одласка на сајам.

Мудри људи кажу да се ништа не цијени довољно док се не изгуби или барем док се не наслути да је то могуће изгубити. Година 2020, она коронско-локдаунска, показала је то за Сајам књига. Те године сајма, наиме, није било. Организатори су се потрудили па су чак одржане неке “сајамске дебате” које су преношене онлајн, а књиге су се с попустом продавале путем интернетске продаје, али то дефинитивно није било то. Стога је интерес за сајам послије короне био неочекивано велики. И мада увијек постоје неке контроверзе о цијени штандова, о локацијама које “припадају” овом или оном издавачу, на крају се све обично ријеши на задовољство крајњих корисника тј. читалаца који на сајму имају прилику купити малтене све књиге које на тржишту постоје, а уз приличан попуст.

Предсурчински интервал

“Афера” која је одјекнула чаршијом нешто уочи сајма тиче се разлике у третману војвођанских издавача и оних из централне Србије. Наводно су војвођански издавачи од Владе аутономне покрајине добили новац потребан за закуп штандова, док нико ништа слично није понудио осталим издавачима. Ово се наставља на сличне приговоре у контексту годишњег откупа књига за библиотеке, пошто се одређеном дијелу издавача чини да на откупу боље пролазе војвођански издавачи. У тим оптужбама кључни аргумент јесте податак да актуелна министарка културе долази из Новог Сада. Ипак, чини се да “бојкота” сајма, који су неки најављивали, неће бити. Постоји, међутим, и један много озбиљнији трач. То је онај који каже да је ово посљедњи Сајам књиге на локацији сајма. Неки који су наводно упућени тврде да ће се већ од идућег прољећа у круг сајма (про)ширити пројекат “Београд на води”. То значи да тамо више неће бити сајма, осим што ће Хала 1 (која се због њеног архитектонског значаја не смије дирати, слично згради старе Жељезничке станице) постати некакав музеј. Пошто Србија за 2027. годину спрема Експо са градњом више хала великог капацитета у Сурчину, идеја је да ће се Сајам књига, као и остали сајмови, од 2027. одржавати у Сурчину. Поставља се онда питање шта ће бити у годинама: 2024, 2025 и 2026. Има и ту разних трачева, али није овдје мјесто за њихову дисеминацију.

Препоруке

Видјеће се, наравно, шта будућност носи. Епоха нам је таква да се с неким правом може рећи да постоји опасност да нестану много веће ствари од Сајма књиге каквог знамо. Вратимо се ми стога овогодишњем издању сајма. Кад вас људи препознају као неког из књижевног свијета, увијек траже и неке препоруке шта да се купи. У том смислу, а за крај овог текста, ево стижу и три мале књижевне препоруке.

Неколико деценија послије оног легендарног БИГЗ-овог издања, “Лагуна” је објавила “Заробљени ум” Чеслава Милоша у врхунском преводу Петра Вујачића. Хладноратовски класик и данас је необично актуелан, не само у контексту односа између Истока и Запада. Мало која књига има толико звучан и мудар мото који овдје вриједи цитирати у цјелини: “Ако се двојица свађају, и један је добрих 55 посто у праву, то је врло добро, и нема разлога да се кида. А ако је 60 посто у праву? То је дивно, то је велика срећа, и нека Господу Богу захваљује! А шта рећи о 75 посто у праву? Мудри људи веле да је то врло сумњиво. Добро, а 100 посто? Такав који говори да је 100 посто у праву - гадан је насилник, страшна лопужа, највећа хуља.” У потпису је наведено: Стари Јеврејин из поткарпатског краја.

Готово да нема “полемике”, било међу појединцима, било међу групама или чак државама, гдје ова лекција није примјењива. Нарочито је корисно сјетити се овога у Босни и Херцеговини. Није случајно да је овај цитат вишеструко парафразиран у оној чувеној полемици непосредно након Дејтона између Озрена Кебе и (данас покојног) Жељка Цвијановића.

Новосадска “Академска књига” објавила је “Историју Србије: од раног средњег века до данас” коју је написао Дејан Ђокић, а са енглеског ју је превео Предраг Милидраг. Српски историчар који већ деценијама живи и ради у Великој Британији, написао је ову књигу за чувену едицију сажетих националних историја за култног издавача - Универзитетску штампарију из Кембриџа. Мада, наравно, примарно писана за англосаксонску публику, ова књига је риједак примјер успјешне синтезе практично цјелокупне српске историје у једном књишком тому. Имајући у виду досадашња искуства са преводима историјских књига о Србији са страних језика, врло је могуће да ова књига изазове и неку занимљиву полемику. А ти евентуални полемичари и сами би морали да се присјете цитата који Чеслав Милош користи за мото своје књиге.

Напокон, ако ћемо потенцирати једну фикцијску књигу то ће овдје бити превод ремек-дјела Патрише Хајсмит “Странци у возу” из пера Флавија Ригоната. Класик криминалистичког жанра ваљда већ и седам деценија, додатно прослављен филмском адаптацијом Алфреда Хичкока, и данас се чита без даха и у једном даху, а Ригонатова кућа “Лом” изнова показује да има ријетко досљедну издавачку поетику.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.