Са Запада ништа ново
Бакир Изетбеговић можда није добио оно што је желио, али је свакако добио оно што је заслужио. А и нама је добродошла и апелација и одлука Уставног суда, да освијестимо до краја своју политичку и друштвену реалност. На испружену руку неће доћи друга рука, него папир са новим захтјевима, новим ултиматумима, и то би ишло све до тачке потпуног поништења српског идентитета у БиХ. Ако неко и даље вјерује у другачији сценарио, мало ће му бити два ока за плакање.
Дан Републике је, такође, одличан мамац за све регионалне протуве да излију своје токсине у јавни простор, и као по обичају ставови су им синхронизовани као у оркестру жаба крекетуша, а постају све гласнији како се локвањи на којима годинама сједе полако смањују будући да свијет има и већих брига данас. Дијалог више не постоји, позиције су радикално ушанчене и сви чекају шта ће се десити даље.
Ништа ново
У општем наступајућем хаосу (или боље рећи, текућем) америчке дипломате испословале су прелет америчког војног авиона изнад БиХ, желећи ваљда да пошаљу поруку да су ту, да гледају. Само ме занима да ли заиста мисле да су нам ишта ново рекли? НАТО савез нам је ту преко Саве, гомила њихових официра вршља свакодневно кроз државу, у Сарајеву су радије виђени гости него било ко други. Шта је, заиста, ново речено ниским прелетом изнад Бањалуке? Некада свјетски лидер спао је на то да се разрачунава са цивилним дефилеом и прославом која је саставни дио договора чији је и сам гарант, и главни архитекта, може се рећи. Наравно, у Сарајеву је перцепција овог прелета била у рангу искрцавања савезника у Нормандију, чудесни свијет сарајевске котлине је задрхтао од узбуђења јер је добио пријеко потребно тапшање по рамену од стране надређеног.
С друге стране, мој лични утисак је да је народ постепено интернализовао овај празник као нешто важно, што ће можда некоме звучати чудно, али заправо није. Тешко је увести један тако “млад” празник у колективну свијест, нарочито кад имате историју испуњену важним датумима и прекретницама. Полако су се истопиле подјеле између власти и опозиције и, генерално, друштвене подјеле око тог празника су пале у други план, сви су у међувремену схватили да је то нешто наше, тачка окупљања и симболички штит против сарајевског унитаризма.
Бајке
Ако се може пронаћи икаква утјеха у томе што ратови ничу као печурке послије кише, то је да се све ово нама већ десило. Бомбардовање Републике Српске и СР Југославије је било гола манифестација моћи јачега, сурова и бескрупулозна реалност која се свијету дешава данас, без икаквог увијања. Да ствар буде трагичнија, испоставиће се да је ту манифестацију моћи потписао ни мање ни више него ускоро освједочени педофил и монструм најгоре врсте, Бил Клинтон. Трудио сам се да будем благ са ријечима. Све бајке о међународном праву су мртве, али нису једине. Мртве су и оне силне идеје којима смо годинама запрашивани и гдје нам је речено да морамо да развијамо своју демократску свијест (?!) и успоставимо владавину права, све је то пало у воду током двије године хистерије око короне и свих пратећих догађаја, па онда антируска хистерија након почетка рата у Украјини и кршење елементарних људских права. Печат цијелом процесу дала је реакција на рат у појасу Газе, гдје су већ горе наведени регионални сматрачи доживјели шизофрена цијепања између осуде страдања цивила у Гази са једне стране, а са друге стране стоји страх да се не замјериш свом “стратешком партнеру” Сједињеним Америчким Државама. Нису само грађаноиди имали таква цијепања, имале су их и наше комшије, политички представници у Сарајеву, притиснути домаћим јавним мњењем са једне, а опет надређеним дипломатама са друге стране.
Међутим, оно што хоћу да кажем је да су све бајке већ испричане. Коњи су постали мишеви, а кочије бундеве, као што каже Неле, и само луд човјек може и даље да вјерује да неки поредак постоји. То не значи да западам у потпуни нихилизам, напротив, само мислим да свједочимо великом повратку националног суверенизма као најбољег механизма да заштитиш своје националне интересе. Свако препуштање глобалним вјетровима ризикује да те однесу у тачку из које нема повратка. Хенрија Кисинџера су многи осуђивали са моралистичких позиција, не схватајући да је свијет идеја неодржив, и доноси више штете него користи, а једино равнотежа снага и тврди реализам у међународној политици могу да гарантују стабилност поретка. А кад поретка нема, онда наступа хаос, уз хаос иде и смрт и страдање. Дакле, лажни грађанисти вам нису пријатељи, јер доносе хаос, али национални суверенисти јесу, макар били мрски.
И за крај бих се само дотакао још двије карикатуре, а то су Рамо Исак и Зукан Хелез, два морална страшила, као Бибоп и Рокстеди, који су дали веома запаљиве изјаве у сусрет 9. јануару, додатно слуђујући ионако слуђену јавност. У здравом, нормалном политичком систему таква два човјека се не би могла пропети ни до чела мјесне заједнице, а овако смо осуђени да трпимо изливе њихових интелектуалних фекалија у јавни простор. А имамо и ми својих кандидата за те описе, да ставим руку на срце.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
