Раштимовани оркестар

 Ове године, од 16. до 18. фебруара, у минхенском хотелу  “Бајеришер хоф”, одржана је шездесета по реду. На конференцији се окупило преко 800 учесника, од којих је преко 450 доносилаца одлука на високом нивоу, било државном, било у оквиру међународних организација или институција. Конференцију су својим присуством почаствовали велики број предсједника држава и влада, министара иностраних послова, челника међународних организација и институција, представника невладиних организација које се баве питањима сигурности, тинк-танк организација и бројни бивши званичници, као што су Хилари Клинтон, Џон Кери и Карл Билт.

На конференцију је дошао крем западног свијета, али и опозициони представници Бјелорусије, Володимир Зеленски, Јулија Наваљна, ирански активисти против званичне власти, палестински предсједник владе... На конференцији је активно учествовао и израелски предсједник и његова супруга Мишел Херцог, као панелиста на тему: “Сексуално насиље као оружје”. Уочљива је била улога и афричких и блискоисточних земаља, али и представника Индије и Латинске Америке. Посебно је било видљиво присуство кинеског министра иностраних послова Ванг Јиа. По ријечима организатора нико од руских званичника већ другу годину није позван, јер нису показали интерес за смислени дијалог. Било је идеја да се конференција одржи на неком другом мјесту са више простора, али је организатор одлучио да се одржи управо у хотелу са ограниченим простором, како би се током конференције што више учесника међусобно срели и причали. Иначе, мото конференције је био “Дијалогом до мира”. Конференцију је отворио генерални секретар УН Антонио Гутереш, а предсједавао је амбасадор Њемачке у Уједињеним нацијама Кристоф Хајзген.

Безбједност

Организатор се потрудио да се кроз три дана размотри неколико важних глобалних аспеката безбједности: глобална безбједност, међународни поредак и Европа у свијету. У плановима организатора од преко 50 панел дискусија, или округлих столова, била је предвиђена само једна о безбједности Балкана, а на њој су као панелисти дали свој допринос предсједник владе Албаније Еди Рама, предсједник Црне Горе Јаков Милатовић и предсједник Сјеверне Македоније Стево Пендаровски. На панелима су као публика, кроз постављања питања, могли да учествују или дискусију сви учесници конференције који су били заинтересовани за одређену тему. Ово је, такође, била прилика да се организују бројни билатерални сусрети између државника и представника међународних организација. Ти билатерални сусрети се заказују прије почетка, али и током саме конференције.

Предсједник Србије Александар Вучић је, такође, био учесник конференције, мада није било предвиђено да активно учествује на било коју тему као уводничар у панел дискусијама. Он је конференцију искористио да организује билатералне састанке са британским министром иностраних послова Дејвидом Камеруном, са европским комесаром за буџетска питања Јоханесом Каном, са предсједницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен, са предсједницом Европске банке за обнову и развој Одил Франсоа Рено Басо и са предсједавајућом Савјета министара БиХ Борјаном Кришто.

На конференцији су доминирале три теме: проблеми око рата у Украјини, сукоб Израела и Палестине и питање безбједности Европе у цјелини. Конференција се одржала у сјени два догађаја која су се десила прије ње: изјава Доналда Трампа да не би бранио ниједну НАТО земљу која не издваја средстава за своју одбрану у оној мјери у којој су се обавезали и смрт Алексеја Наваљног у затвору у Русији. Предсједавајући конференције Кристоф Хајзген је изјавио да је Трамп у праву, јер и Њемачка и многе друге земље, иако су се обавезале, нису до сада издвајале два одсто од БДП-а за одбрану и да ће то убудуће исправити. Основна брига на Западу је да ли ће се, ако Трамп побиједи на изборима, а све је извјесније да хоће, САД повући из одговорности за безбједност Европе. Самим тим би се и Сјеверноатлантски савез довео у питање. Цијени се да се нема довољно времена за изградњу европских одбрамбених система, укључујући и европски нуклеарни кишобран. Амерички државни секретар Ентони Блинкен је учеснике конференције увјеравао да ће, без обзира на исход избора у САД, Америка остати привржена европској безбједности.

Јулија и Володимир

Смрт Алексеја Наваљног је у великој мјери убила психолошки ефекат Путиновог интервјуа америчком новинару Такеру и улила нови моментум у корист Запада. Било је врло видљиво учешће Алексејеве супруге Јулије, за коју се процјењује да би могла да настави своје опозиционо дјеловање у Русији још снажније и полетније него што је то Алексеј радио.

Володимир Зеленски, у условима великих проблема у својим оружаним снагама, свјестан неизвјесности наставка помоћи из САД, завапио је код европских земаља да га не оставе на цједилу. Тренутно рјешење се види у билатералним споразумима са појединим европским државама. У међувремену склопљени су дугорочни билатерални споразуми о војној помоћи са Великом Британијом, Њемачком, Француском и Шведском.

Босну и Херцеговину су на конференцији представљали:  Кристијан Шмит, Денис Бећировић, Жељко Комшић, Елмедин Конаковић и Борјана Кришто са својим савјетницима и сарадницима. Републику Српску, опет, није представљао нико. Делегација БиХ је и без званичника из Српске дјеловала као раштимовани клавир. Дјеловало се у четири различита правца. Два члана Предсједништва су се састала у одвојеним сусретима са специјалним представником премијера Уједињеног Краљевства за западни Балкан лордом Стјуартом Пичом гдје су и један и други затражили помоћ због неуставног и антидејтонског дјеловања “ентитета РС”.  Борјана Кришто је имала своје билатералне сусрете са Хрватима, Аустријанцима и Србима, а Конаковић је дјеловао по своме плану према Мирославу Лајчаку и генералном секретару ОЕБС-а. Мада планом није било предвиђено, Бећировић је био уводничар једнога панела на тему сузбијања сивих зона на простору Европе. Том приликом није пропустио да нагласи да је најбољи начин сузбијања сивих зона пријем БиХ у пуноправно чланство НАТО-а.

Изолација и самоизолација

Зашто на конференцији није било представника Републике Српске? Ако српски члан Предсједништва није ни добио позив за учешће, већ само остала два, онда је то врло озбиљна порука политичке изолације Републике Српске, над којој се добро треба замислити. Ако је позив био упућен на Предсједништво, а Жељка Цвијановић одлучила да не учествује, онда Република Српска сама себе изолује и избјегава изванредне прилике гдје се и у формалним и у неформалним сусретима са важним људима у свјетској политици могло представити да се, на примјер, одбраном имовине Републике Српске брани Дејтонски устав БиХ и да наметање закона од стране високог представника у 21. вијеку представља облик колонијалног ропства једне суверене европске државе, чланице Уједињених нација.

Могло се представити да управо такви акти угрожавају безбједност, суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине. Готово је сигурно да када истовремено предсједник Републике Српске, у врло несрећном тајмингу, врши званичне посјете земљама које конференција у Минхену дефинише као највеће пријетње свјетском миру, многи би жељели билатералан сусрет са Жељком Цвијановић, како би, у најмању руку чули изворно објашњење. Можда би могло да буде мало и непријатних ситуација. Али то је цијена одговорности функције према своме народу. Лако је ићи тамо гдје ти сви аплаудирају. Треба бити спреман да се због Републике Српске суочимо и са хијенама и са шакалима који непрекидно реже. Требало је ићи на ову конференцију, ако ни због чега другог, а оно да се засмета осталим званичницима из БиХ  да се не распричају против Републике Српске. Овако се у бх. делегацији са подсмијехом коментарисало да је Република Српска у некој другој дипломатској офанзиви. Само им још недостаје сусрет са Ким Јонг Уном како би офанзива била комплетна. Политика је озбиљан државотворни посао у коме је мудрост најпожељнија вјештина, а емоције, било да се ради о љубави или мржњи, готово редовно доводе до грешке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.