Причао ми један чо'јек

Ријетки су, међутим, случајеви када унапријед баждарени коментатори убоду, наслуте, провале, о чему се ради у тексту или филму који нису прочитали или погледали. Овај пут су ипак уболи.

И јасно је да ће исти они који не читају даље од наслова и не гледају даље од трејлера, послије овог уводног пасуса, и аутора истог прогласити смећем, говнаром, четником, геноцидашем, но истог тог аутора за мишљење таквих брига је отприлике као што је била брига редитеља Зупанича за жртве, њихов бол и страдање, и што је најважније, истину. Дакле, нимало.

Сарајево је посебна ставка трагичног сукоба на територији БиХ у периоду 1992-1995. и како год догађаје у и око тог града звали, опсадом или блокадом, агресијом или грађанским ратом, једна ствар је неспорна - тамо су страдали људи, цивили, огроман број невиних жртава. И то је, очигледно, на уму имао Зупанич кад се упустио у снимање уратка од којег на крају користи неће имати нико осим њега лично јер сада цијели регион зна ко је, а до прије мјесец дана би га једва проналазили на “Гуглу”. Ништа ново у концепту реализације филма није понудио. Искористио је рецепт који већ три деценије примјењују аутори слични њему, више из Сарајева, а дијелом и са Запада (Анђелина Џоли, нпр.), чија је суштина да у оквире већ познатих детаља босанске трагедије бива уграђен фалсификат, лаж.

У филму, именом и презименом потписани, говори један брачни пар који је рат провео у Сарајеву и један млади човјек који је доживио сличну судбину.

Прича брачног пара је страшна. Њихову једногодишњу кћерку рођену током рата на улици је, док је мајка стајала са комшијама пред зградом, погодио снајпериста. У малу Ирину је пуцао монструм. Опалио је само један метак, не у мајку, не у комшије, него у једногодишње дијете које је недуго затим подлегло у болници, практично оцу на рукама. Нешто касније, мајка је поново затрудњела, изнијела трудноћу, а онда се десила нова трагедија. Нерођено дијете преминуло је у мајчиној утроби десет дана прије планираног порода. Доктори су несрећној мајци објаснили да је могуће да је узрок огромна количина стреса који је она сабијала у себи, али га је пренијела на дијете, чије срце није издржало. Страва и ужас. Да цркнеш.

Младићева прича је слична. Док је био на улици, погођен је снајперским метком, теже рањен, а тај догађај је сасвим случајно, веле, снимљен и камером. Преживио је и остао инвалид који се цијелог живота пита да ли је могуће да на овој планети егзистирају монструми који су спремни да пуцају у дијете.

“Свједоци”

Њихове приче испраћене су кадровима срушених зграда, полупаних прозора, спаљених домова, грађана у редовима за воду и хљеб, снимцима продаваца на пијаци и сахране на једном локалном гробљу.

И ту престаје документаристика, а почиње подвала.

На причу брачног пара и младића, на снимке срушеног града, Зупанич калеми непознатог човјека, по говору такође Словенца, затамњеног лица које не освјетљава ни жижак цигарете коју пуши док говори. Тај човјек за себе каже да је радио за једну западну агенцију током рата и да је у БиХ долазио више пута, на 10 или 14 дана, да му је посао омогућавао да буде на обје или све три зараћене стране, те да је једном приликом, током посјете Палама, видио неке људе, странце, за које је схватио да су ловци на људе који долазе на српске положаје и плаћају да пуцају на грађане Сарајева. Говори и да је о томе обавијестио врх своје фирме, али да је све остало само на том обавјештењу. Не говори, међутим, када се то догодило, ко су били ти људи, ко су били људи који су их угостили. За појачавање комплетног утиска користи “чињеницу” да су “ловци” били спремни да плате баснословне суме новца, нема информацију колико су давали за “сафари у Сарајеву”, али ипак зна да је погођено дијете “плаћано скупље” од одрасле особе.

Други “свједок” који потврђује Зупаничеву тезу о лову на људе говори отворено. Ријеч је о Едину Субашићу, некадашњем војном обавјештајцу у тзв. Армији БиХ. Он је данас широј јавности познат по колумнама на “Ал-Џазирином” и још неким порталима, а у филму без маске говори о својим “сазнањима”. Према његовим ријечима, за “лов на људе” у Сарајеву сазнао је од једног заробљеног српског војника који је био родом из Параћина и, како истиче, за новац је долазио у Босну да ратује. Он му је испричао да је путујући из Србије, у аутобус са добровољцима једног дана ушло и пет Италијана, за које је такође мислио да су плаћеници. Ушавши у разговор са једним од њих, питао га је која је њихова тарифа, на шта га је Италијан зачуђено погледао и рекао - нас не плаћају, ми плаћамо. И то је искусном обавјештајцу било довољно да закључи да та екипа долази да убија Сарајлије за паре. Ни ријечи о томе ко су и одакле тачно ти Италијани, када се то догодило, ко су људи који су узели новац да би им то омогућили, колико су плаћали за “сафари”. Ништа. Ни затамњени свједок, ни Субашић, нису имали никакав доказ за то што причају. Комплетно излагање свели су на “причао ми један чо'јек” мантру.

И ту леже разлози зашто се овај филм може назвати смећем. Данас под плаштом документаристике свако може да прича шта год хоће и да за то не одговара или да му лице бива затамњено, а да га истовремено нико не пита ни за какав доказ за оно што говори. По том принципу, могуће је снимити сијасет филмова о готово свим ратиштима на подручју БиХ, шокирати јавност, натјерати разне градоначелнике да подносе кривичне пријаве, и за све то не сносити посљедице. По истом том принципу сутра може да се појави неки опскурни редитељ из, зашто да не, Београда који може затамнити фаце два или три лика који ће у камеру испричати да, рецимо, људи који су стријељали заробљене Бошњаке у Сребреници нису били Срби, него Италијани или пак Хрвати, можда баш Словенци (осим Ердемовића и Коса)... Како би тада реаговали у Сарајеву? Да ли би филм назвали гнусном подвалом? Горјела би земља.

Гажење лешева

Сва поганштина аутора филма огледа се у факту да је на неспорну људску трагедију напаковао причу за коју нема никакав доказ. Иако се Зупанич протеклих дана изјашњавао да је све ово само почетак приче која тек треба да добије епилог, чињеница да се упустио у гажење лешева зарад пет минута славе много јаче одјекује од његове наводне бриге за даљу истрагу случаја. Тридесет година након рата у БиХ и даље је неријешено питање прошлости и ниједна од три зараћене стране нема намјеру да одустане од своје верзије приче. Да би се та прича одржавала живом, потребно ју је повремено освјежавати новим “детаљима”, који волшебно нису бивали познати двадесет (ко је рекао “бијеле траке”) или тридесет година, па су сама небеса послала једног Словенца да нам свима отвори очи и покаже какви су нељуди пуцали по несрећним Сарајлијама, и не само то, него су давали и другима да пуцају и то масно наплаћивали.

Није ово филм за Сарајлије, Србе, Хрвате и Бошњаке, који су проживјели и преживјели рат. Они много боље од Зупанича знају шта је и како овдје било. Овај филм је нешто много опасније. Он је тровачница оних генерација које су се родиле и које одрастају након рата. Генерација којима овакви фалсификати могу, не да откривају истину, него да усаде нове количине мржње према онима са којима би требало да живе у истој земљи. Генерацијама које ће без поговора прихватити да њихове комшије нису људи, него животиње, без емпатије и страха од Бога, спремне да за шаку долара дозволе неким тамо странцима да убијају њихове суграђане.

Као да онај снајпериста који је одузео живот малој Ирини није довољно монструм. Потребно је измишљотином “доказати” нељудскост те већ увелико омражене стране.

И посијати сјеме новог зла.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.