Прекогранични празник

Захваљујући популарности овог филма сама фраза "Дан мрмота" постала је општепозната у многим језицима и означава ситуацију кад се један те исти дан на исти начин понавља у недоглед. Помињем девети јануар и петнаести фебруар, зато што реакције на ова два датума, првенствено из Сарајева, али и неких других средина из године у годину све неугодније подсјећају на својеврстан "Дан мрмота".

Наметање срамоте

Оспоравање деветог јануара као Дана Републике Српске из перспективе одлука Уставног суда БиХ легалистички може и имати смисла. Међутим, нејасно је из које перспективе се покушава оспорити обиљежавање и прослава Сретења, као Дана државности Републике Србије, јер нема правне институције која то спори. Већ чујем штреберске приговоре који наводе како нико не оспорава прославу Сретења у Србији, али да оспорава прославу у Републици Српској. И то заправо углавном јесте тачно. Један од најугледнијих сарајевских штампаних медија пише ових дана овако: "РС вечерас обиљежава Дан државности државе које није дио. Предсједник РС Милорад Додик и власт у РС су вечерас организовали синхронизовани ватромет поводом Дана државности Србије, другим ријечима, у бројним градовима и општинама у овом бх. ентитету уприличен је ватромет у исто вријеме кад и у градовима диљем Србије. Ватромет је био у Бањалуци, Приједору, Добоју, Источном Сарајеву, Требињу, Зворнику, Бијељини, Новом Граду, Милићима, Власеници, Дервенти."

Један од прилично опскурних портала, међутим, објављује исту вијест, али као прву и најдоминантнију ријеч у наслову ставља прилог "Срамотно".

Понављање

Иако прошле године није било ватромета, Додику су поједини замјерали већ и то што се за Сретење појавио у Београду. Ево уосталом цитата агенцијске вијести од 15. фебруара прошле (2023) године: "Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да је Дан државности Србије и празник Срба у Републици Српској (...) Додик је рекао новинарима у Београду да кад Србија обиљежава Дан државности то обиљежавају сви Срби у свијету, јер је то датум у коме је српски народ први пут након 400 година поново рехабилитовао своју државност, али и оквир у коме су Срби могли да организују свој идентитет и боре се за своја права, преноси Срна. 'Ово је једнако празник и нас у Републици Српској. (...) Са Србијом обиљежавамо као наш заједнички празник и 15. септембар, Дан српског јединства, слободе и националне заставе’, рекао је Додик, који је у Предсједништву Србије присуствовао свечаном уручењу одликовања поводом Дана државности Србије. Додик је истакао да је апсолутно важно те празнике заједнички обиљежавати и указао да добра пракса заједничког обиљежавања свих важних празника у Србији и у Републици Српској релаксира не само односе међу политичким елитама, него и међу грађанима, који то желе да виде."

И опет, постоје Додикове изјаве и ставови и те­ како подложни рационалној критици, али овдје нема ничега таквог. Република Српска је равноправан ентитет унутар Босне и Херцеговине, српски народ је конститутивни народ у БиХ, а некима смета оно што по правилу имају и националне мањине. Да и не говоримо о десетинама хиљада људи у Републици Српској који су истовремено и држављани Србије. То је као она глупа мантра о фудбалском навијању. Ником није ненормално да Бошњаци у Новом Пазару или у Штутгарту навијају за репрезентацију Босне и Херцеговине, а свако мало се неко ритуално згражава због тога што Србин из Добоја или Хрват из Жепча навија за Србију односно Хрватску.

Дуго трајање

У свом прошлом тексту унутар ове исте рубрике писао сам о српским добровољцима из Босне и Херцеговине у Војсци Србије током Првог свјетског рата. То, међутим, није преседан. Већ и у вријеме Првог српског устанка, међу устаницима има и Срба из Босне и Херцеговине. Владимир Стојанчевић, примјера ради, пише овако: "У десетогодишњем ратовању на Дрини у саставу српске војске учествовао је и борио се, како је познато, велики број пребеглица из Босне, затим из херцеговачких крајева, а међу њима налазио се и већи број војних команданата којима су Карађорђе и Совјет подарили звања и титуле устаничких српских војвода. Чак је у неколико пограничних српских шанаца посада била састављена, махом, од Срба - избеглица са леве обале Дрине. Њихова имена позната су из многих расправа и историографских прилога о Првом српском устанку, посебно у познатом Милићевићевом 'Поменику знаменитих људи'. Посебни значај у одбрани фронта на Дрини током целог трајања устанка имао је Стојан Чупић, старином Пивљанин, прослављени мачвански српски војвода, а од већих јединица српске војске добровољци Зеке буљубаше, команданта 'голаћа' (или 'голих синова') који су, готово сви, као и он сам, били пребеглице из суседних босанских крајева у Србију, који су се нарочито истакли у последњој одбрани Србије на Засавици септембра 1813. године." То су ти процеси, како се то каже, дугог трајања.

Матица

Познато је и често коментарисано како Србија, као земља која је барем у балканским оквирима пионир антиколонијалне и антиимперијалистичке борбе, није журила да обнови државну независност. Србија је заиста Југославију схватила као екстензију властите независности. Циници одавно говоре да је Србија постала независна тако што ју је Црна Гора напустила. У том смислу, "култ" празника попут Сретења у Србији је у (н)овим генерацијама нешто свјеже. Срби изван Србије, из Аустро-Угарске и Османског царства и крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека у Србији су гледали своју матицу. У том смислу, ником са несрпске стране оваква ситуација не би смјела да буде изненађење, као што истовремено ником са српске стране та иста ситуација не треба и не смије бити разлог да се било коме извињава. А за обје стране би било добро да се одбаци реторика "Дана мрмота" и да сви буду свјесни да то што је нешто неком "срамотно" неког другог ни на шта не обавезује.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.