ПОГЛЕДИ Робови квота

Босну и Херцеговину је тако склепало и кусо и репато, није се очешао нико од деведесет их наовамо а да није нешто додао, промијенио, уметнуо, наметнуо или изроварио. А понајмање смо је правили ми који живимо овдје. То јест, уградили смо само своје темељне идеје и онај дио политичког бића који нам је неопходан да бисмо опстали, духовно, а и физички на крају.

Функционално гледано, дакле од темеља, ова држава никада није имала шансу да заживи, пошто је сукоб, прегласавање и насиље од самог почетка њена основна карактеристика. Референдум је био нелегитиман и нелегалан, отцјепљење је било чисто политичко и правно насиље. БиХ је била нешто попут привременог моста, док се не изгради један прави, или неколико мањих, како коме одговара, као привремени пут за комуникацију и сарадњу на елементарном нивоу и таква је састављена (тако пише у Уставу, “састављена од два ентитета и…”) у Дејтону. У међувремену, неимари и спадала са свих страна западне хемисфере су овдје вршљали и зидали политичке одлуке без икакве дозволе, без регулационог плана, без смисла и сврхе на крају крајева и тако смо добили једно забавиште за политички заостале, вјетрометину од правила и прописа гдје се губи сваки смисао и сврха бављења политичким животом.

Једна од тих политичких пројекција које је требало да зближе народе и омогуће ефикаснији повратак, итд. јесте и пакет одлука које су исфорсирали високи представник и Уставни суд БиХ у периоду од 2000. до 2002. године, када смо добили одлуку о конститутивности народа у БиХ и пратећи низ споразума и измјена ентитетских устава и томе слично. Да скратим причу, то је довело до ситуације да у Влади Републике Српске морате имати пет Бошњака и три Хрвата, поред осам Срба. Исто то важи и за ФБиХ, само обрнуто пропорционално и мало се мање зарезује него код нас.

Тако да из једног у други избор Владе имамо све веће и веће муке - како наћи довољно Бошњака и Хрвата који ће попунити позиције, а да се при томе испоштују и страначки договори и родна заступљеност и сто других комбинација. Када се све узме и подвуче, најбоља опција би била да се министри производе у лабораторијама, дакле треба нам Хрват из те и те странке, да је женско, и да је колико-толико близак ресору којим ће да руководи наредне четири године. Нарочито су у проблему мање странке, које немају довољно ни Срба да буду министри, а камоли сад још да траже Бошњаке и Хрвате.

БиХ је смијешна држава, а смијешно није исто што и забавно. Она је смијешна јер се човјек смије од муке, што си заробљен у политичком систему који обесмишљава сам политички живот, који је сврха сам себи и роб квота и форме коју су наметнули људи који данас не живе овдје, чија дјеца не живе овдје нити ће икада живјети. Држава коју нисмо хтјели и политички систем који је неко други наметао - то је дефиниција пакла за сваког ко иоле прати и интересује се за ситуацију у својој земљи.

То што је министар Бошњак или Хрват не значи да ће тим народима бити боље у Републици Српској, нити нужно значи да ће они штитити њихове интересе. А прије свега тај број није пропорционалан броју становника који овдје живе, то није реална слика друштва. Конститутивни народи већ имају друге механизме којима штите своје интересе - домови народа, ентитетски вето, чланови Предсједништва, ПС БиХ па и кантоналне скупштине на крају крајева. Ова мука са попуњавањем квота у владама је мучна и исцрпљујућа, људи се један дан пробуде као министри ни криви ни дужни. Бесмислено је и глупо, као и много тога у овој земљи.

Ове године је тај проблем дошао до изражаја можда више него икада раније, можда због учешћа већег броја мањих странака у влади и структуре расподјеле ресора. У сваком случају надам се да ћемо до сљедећег избора владе бити ускраћени за тај луксуз да се свијећом траже министри по граду и да ипак струка буде већи приоритет, нарочито за једно тако прометно и радно тијело.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.