Опасни ћорсокак
Неуспех Бајденове администрације да исцрпи и дестабилизује Русију вођењем прокси рата до последњег Украјинца, а камоли да изврши њен унутрашњи распад у комбинацији са грађанским ратом и спољном изолацијом, имаће светско-историјске последице.
То означава колосалан неуспех постхладноратовске неоконзервативне стратегије глобалне хегемоније и склоности те кабале да третира америчку технолошку моћ и војну надмоћ као замену за кохерентну стратегију.
Признање неуспеха је до сада и отворено и у изобиљу - 17. новембра Ричард Хас, донедавни председавајући Савета за спољне односе, написао је у коауторству са Чарлсом Купчаном чланак под насловом “Редефинисање успеха у Украјини”, позивајући на нову стратегију. Аутори су приметили да се неуспех украјинске летње контраофанзиве поклопио са падом политичке спремности са обе стране Атлантика да наставе да пружају војну и економску подршку кијевском режиму.
Ове околности захтевају свеобухватну преиспитивање тренутне стратегије коју спроводе Украјина и њени партнери. Таква поновна процена открива непријатну истину - да су Украјина и Запад на неодрживој путањи, коју карактерише очигледан несклад између циљева и средстава.
Мењање курса
Недељу дана касније Хас је изјавио: “Чак и ако дамо све што треба да дамо или желимо да дамо Украјини, то ипак неће довести до успеха”. Истакао је и - “Оно што ја тврдим, дакле, јесте да САД морају имати неке веома директне разговоре са Украјином, са председником Зеленским. Разговарајте о смањењу њиховог нагласка на ослобађању земље и ставите нагласак на то да се држе онога што имају. У сваком тренутку у животу постоји велики јаз између онога што покушавате да урадите и ваше способности да то урадите, морате или да повећате своја средства или смањите своје циљеве. Мислим да је овде једина реална опција као тактичка мера да снизимо своје циљеве”.
Колумниста Ли Хокстадер је 13. децембра у “Вашингтон посту” упозорио на то да опасност у Украјини није застој, већ пораз. С тим у вези, три дана касније Јан Оберг, директор шведске Транснационалне фондације за истраживање мира и будућности, написао је да је након “првог дела” у Украјини, са обећањем о ширењу и удварању НАТО-а, дошао “други део” са својом милитаризацијом и прокси ратом - али без чланства у НАТО-У, што би западне трупе пребацило на украјинско тло и коштало НАТО живота. Према Обергу, “сада долази “трећи део” - напуштање попришта. Врућ кромпир биће пребачен у руке посрнуле Европске уније.
Губљење моћи
Постоје три велике стратешке последице неуспеха Бајденове администрације да победи Русију у Украјини. Прво и најважније - неуспех Вашингтона у Украјини је велики ударац концепту и пракси глобализације која је била заснована на политичким, економским, финансијским, друштвеним, културним и моралним принципима које је промовисала владајућа класа САД. Процес је већ поткопан појавом дедоларизације и поремећајем глобалних ланаца снабдевања изазваним пандемијом.
Није преурањено рећи да је, са политичким и војним неуспехом у Украјини, глобализација “а ла американа” завршена. Укратко речено - већина света мрзи заставу дуге и све што она представља, а сада зна да неће превладати.
Други је дискредитација идеје да Америка може постићи и одржати потпуну војну и технолошку супериорност над било којим могућим противником. Први Заливски рат учинио је Америку опасном.
Могућност да се прибегне смртоносној сили уз мале трошкове подстакло је њену повремену и на крају злочиначку употребу, посебно против Срба и у корист Бошњака муслимана (1994-95) и Албанаца (1999). Убрзо су уследиле безобзирне интервенције у Авганистану, Ираку, Сирији и Либији.
Натеравши Украјину на курс сукоба са Русијом, Бајденова администрација јој је, директно или преко својих сателита, обезбедила огромне количине оружја, убојних средстава, обуке, обавештајних података и новца. Ипак није успео да постигне своје наведене циљеве.
Арсенали су скоро празни, резерва украјинског топовског меса исцрпљена, простор за нове офанзивне операције практично не постоји. Војно-политички неуспех је, како год да је објашњен, очигледан и изузетан. У далеком углу источне Европе, у земљи која је потпуно ирелевантна за америчку безбедност и благостање, америчка администрација је изгубила. На глобалном плану, као резултат тога, Кина и Русија ће неутралисати ивицу моћи потенцијалног хегемона. Остатак света, првенствено погрешно названи глобални југ, прима на знање.
Смртна претња
На крају, али не и најмање важно, ЕУ је послушно и саморазорно пратила САД. Она излази из украјинског фијаска економски несолвентна, а политички и социјално крхка. Ово се пре свега односи на европску производну моћну Немачку, а за њом следе Италија, Француска и Бенелукс. Политичка реакција је већ очигледна у буђењу патриотских и суверенистичких партија и покрета широм Уније, укључујући и значајан пораст подршке дуго демонизованој Алтернативи за Немачку (АфД). Пре или касније, чак и у тако покорној Немачкој, питање уништења Северног тока ИИ ће прогонити умове те монструозне операције. 2024. политички ветрови широм Европе дуваће на патриотску десницу, додатно нагризајући подршку за оно што се све више сматра непотребним и - посебно за Стари континент - погубним ратом у Украјини.
Неуспех неоконзервативно-неолибералног дуопола у Вашингтону да одржи мит о својој војној доминацији пуног спектра - што се види у Украјини - може имати неколико корисних последица. Заједно са ефектима дедоларизације вероватно ће приморати постепено повлачење од опсесије глобалном империјом, не зато што ће се владајућа класа уразумити, већ зато што неће имати избора када је ријеч о том питању.
Ово заузврат може довести до оживљавања стратешког мишљења, схваћеног као уметност балансирања циљева и средстава у потрази за рационално дефинисаним националним интересима и контингентним циљевима.
Након сукоба у Украјини, без тупог оруђа војне надмоћи и без повезаног уверења да свет само жуди да буде обележен дугиним бојама, америчка спољнополитичка заједница ће доћи у ћорсокак. Нема јасне стратегије и свежих идеја, а да не помињемо некадашње културне и моралне ресурсе.
Након Украјине доносиоци одлука у Вашингтону ће се суочити са избором. Они ће морати да бирају између прихватања Америке као велике силе међу другим великим силама које се такмиче и сарађују у мултиполарном свету и истрајности у потрази за суманутом и неморалном “добронамерном глобалном хегемонијом”.
Нажалост, “елита” би радије ризиковала нуклеарно уништење планете него прихватила да су појмови изузетности и неопходности арогантне заблуде које нагризају душу. То је смртна претња за праву Америку и за остатак света.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
