Opasni ćorsokak
Neuspeh Bajdenove administracije da iscrpi i destabilizuje Rusiju vođenjem proksi rata do poslednjeg Ukrajinca, a kamoli da izvrši njen unutrašnji raspad u kombinaciji sa građanskim ratom i spoljnom izolacijom, imaće svetsko-istorijske posledice.
To označava kolosalan neuspeh posthladnoratovske neokonzervativne strategije globalne hegemonije i sklonosti te kabale da tretira američku tehnološku moć i vojnu nadmoć kao zamenu za koherentnu strategiju.
Priznanje neuspeha je do sada i otvoreno i u izobilju - 17. novembra Ričard Has, donedavni predsedavajući Saveta za spoljne odnose, napisao je u koautorstvu sa Čarlsom Kupčanom članak pod naslovom “Redefinisanje uspeha u Ukrajini”, pozivajući na novu strategiju. Autori su primetili da se neuspeh ukrajinske letnje kontraofanzive poklopio sa padom političke spremnosti sa obe strane Atlantika da nastave da pružaju vojnu i ekonomsku podršku kijevskom režimu.
Ove okolnosti zahtevaju sveobuhvatnu preispitivanje trenutne strategije koju sprovode Ukrajina i njeni partneri. Takva ponovna procena otkriva neprijatnu istinu - da su Ukrajina i Zapad na neodrživoj putanji, koju karakteriše očigledan nesklad između ciljeva i sredstava.
Menjanje kursa
Nedelju dana kasnije Has je izjavio: “Čak i ako damo sve što treba da damo ili želimo da damo Ukrajini, to ipak neće dovesti do uspeha”. Istakao je i - “Ono što ja tvrdim, dakle, jeste da SAD moraju imati neke veoma direktne razgovore sa Ukrajinom, sa predsednikom Zelenskim. Razgovarajte o smanjenju njihovog naglaska na oslobađanju zemlje i stavite naglasak na to da se drže onoga što imaju. U svakom trenutku u životu postoji veliki jaz između onoga što pokušavate da uradite i vaše sposobnosti da to uradite, morate ili da povećate svoja sredstva ili smanjite svoje ciljeve. Mislim da je ovde jedina realna opcija kao taktička mera da snizimo svoje ciljeve”.
Kolumnista Li Hokstader je 13. decembra u “Vašington postu” upozorio na to da opasnost u Ukrajini nije zastoj, već poraz. S tim u vezi, tri dana kasnije Jan Oberg, direktor švedske Transnacionalne fondacije za istraživanje mira i budućnosti, napisao je da je nakon “prvog dela” u Ukrajini, sa obećanjem o širenju i udvaranju NATO-a, došao “drugi deo” sa svojom militarizacijom i proksi ratom - ali bez članstva u NATO-U, što bi zapadne trupe prebacilo na ukrajinsko tlo i koštalo NATO života. Prema Obergu, “sada dolazi “treći deo” - napuštanje poprišta. Vruć krompir biće prebačen u ruke posrnule Evropske unije.
Gubljenje moći
Postoje tri velike strateške posledice neuspeha Bajdenove administracije da pobedi Rusiju u Ukrajini. Prvo i najvažnije - neuspeh Vašingtona u Ukrajini je veliki udarac konceptu i praksi globalizacije koja je bila zasnovana na političkim, ekonomskim, finansijskim, društvenim, kulturnim i moralnim principima koje je promovisala vladajuća klasa SAD. Proces je već potkopan pojavom dedolarizacije i poremećajem globalnih lanaca snabdevanja izazvanim pandemijom.
Nije preuranjeno reći da je, sa političkim i vojnim neuspehom u Ukrajini, globalizacija “a la amerikana” završena. Ukratko rečeno - većina sveta mrzi zastavu duge i sve što ona predstavlja, a sada zna da neće prevladati.
Drugi je diskreditacija ideje da Amerika može postići i održati potpunu vojnu i tehnološku superiornost nad bilo kojim mogućim protivnikom. Prvi Zalivski rat učinio je Ameriku opasnom.
Mogućnost da se pribegne smrtonosnoj sili uz male troškove podstaklo je njenu povremenu i na kraju zločinačku upotrebu, posebno protiv Srba i u korist Bošnjaka muslimana (1994-95) i Albanaca (1999). Ubrzo su usledile bezobzirne intervencije u Avganistanu, Iraku, Siriji i Libiji.
Nateravši Ukrajinu na kurs sukoba sa Rusijom, Bajdenova administracija joj je, direktno ili preko svojih satelita, obezbedila ogromne količine oružja, ubojnih sredstava, obuke, obaveštajnih podataka i novca. Ipak nije uspeo da postigne svoje navedene ciljeve.
Arsenali su skoro prazni, rezerva ukrajinskog topovskog mesa iscrpljena, prostor za nove ofanzivne operacije praktično ne postoji. Vojno-politički neuspeh je, kako god da je objašnjen, očigledan i izuzetan. U dalekom uglu istočne Evrope, u zemlji koja je potpuno irelevantna za američku bezbednost i blagostanje, američka administracija je izgubila. Na globalnom planu, kao rezultat toga, Kina i Rusija će neutralisati ivicu moći potencijalnog hegemona. Ostatak sveta, prvenstveno pogrešno nazvani globalni jug, prima na znanje.
Smrtna pretnja
Na kraju, ali ne i najmanje važno, EU je poslušno i samorazorno pratila SAD. Ona izlazi iz ukrajinskog fijaska ekonomski nesolventna, a politički i socijalno krhka. Ovo se pre svega odnosi na evropsku proizvodnu moćnu Nemačku, a za njom slede Italija, Francuska i Beneluks. Politička reakcija je već očigledna u buđenju patriotskih i suverenističkih partija i pokreta širom Unije, uključujući i značajan porast podrške dugo demonizovanoj Alternativi za Nemačku (AfD). Pre ili kasnije, čak i u tako pokornoj Nemačkoj, pitanje uništenja Severnog toka II će progoniti umove te monstruozne operacije. 2024. politički vetrovi širom Evrope duvaće na patriotsku desnicu, dodatno nagrizajući podršku za ono što se sve više smatra nepotrebnim i - posebno za Stari kontinent - pogubnim ratom u Ukrajini.
Neuspeh neokonzervativno-neoliberalnog duopola u Vašingtonu da održi mit o svojoj vojnoj dominaciji punog spektra - što se vidi u Ukrajini - može imati nekoliko korisnih posledica. Zajedno sa efektima dedolarizacije verovatno će primorati postepeno povlačenje od opsesije globalnom imperijom, ne zato što će se vladajuća klasa urazumiti, već zato što neće imati izbora kada je riječ o tom pitanju.
Ovo zauzvrat može dovesti do oživljavanja strateškog mišljenja, shvaćenog kao umetnost balansiranja ciljeva i sredstava u potrazi za racionalno definisanim nacionalnim interesima i kontingentnim ciljevima.
Nakon sukoba u Ukrajini, bez tupog oruđa vojne nadmoći i bez povezanog uverenja da svet samo žudi da bude obeležen duginim bojama, američka spoljnopolitička zajednica će doći u ćorsokak. Nema jasne strategije i svežih ideja, a da ne pominjemo nekadašnje kulturne i moralne resurse.
Nakon Ukrajine donosioci odluka u Vašingtonu će se suočiti sa izborom. Oni će morati da biraju između prihvatanja Amerike kao velike sile među drugim velikim silama koje se takmiče i sarađuju u multipolarnom svetu i istrajnosti u potrazi za sumanutom i nemoralnom “dobronamernom globalnom hegemonijom”.
Nažalost, “elita” bi radije rizikovala nuklearno uništenje planete nego prihvatila da su pojmovi izuzetnosti i neophodnosti arogantne zablude koje nagrizaju dušu. To je smrtna pretnja za pravu Ameriku i za ostatak sveta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
